***

1) Bombardovanje NATO 1999. godine : ulaskom u NATO Srbija bi indirektno priznala legitimitet vojnoj intervenciji protiv SRJ 1999. godine i svim eventualnim odlukama o konačnom statusu Kosova koje se kose sa njenim interesima. Ulaskom u NATO, Srbija bi sama opravdala agresiju, priznala otcepljenje Kosova i Metohije i prihvatila kriminalizaciju sopstvene odbrane.

2) Srbija bi mogla da uđe u EU, a ostane van NATO kao što su to učinile Irska, Austrija, Finska, Švedska, Malta i Kipar. Samo članstvo u EU je solidna garanacija bezbednosti. EU ima autonomnu zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku i sopstvene vojne snage, doduše za sada slabo razvijene. Pored toga, činjenica da je neka zemlja članica EU u zadovoljavajućoj meri odvraća treće države od ideje da je napadnu, bez obzira da li je ona članica NATO ili ne. EU i NATO učestalo sarađuju u vođenju bezbednosne politike. Evropska unija bi uzela u obzir specifičnosti položaja Srbije danas i primila je u članstvo bez prethodnog pristupanja NATO jer se među članicama EU nalaze i neutralne zemlje. Nigde u uslovima za članstvo u EU, kriterijumima iz Kopenhagena, ne navodi se članstvo u NATO kao uslov. Kriterijumi za članstvo u ove dve organizacije su u potpunosti odvojeni i autonomni.

3) Ulaskom u NATO Srbija bi se suprostavila Rusiji i nanela štetu strateškim srpskim interesima. Sprovođenje političkih (KiM) i ekonomskih (snabdevanje energijom) interesa koji zavise od podrške Ruske Federacije bilo bi dovedeno u pitanje. Rusija se u Savetu bezbednosti UN ne bi više zalagala za Srbiju (Kosovo i Metohija), a na Balkanu Srbija joj ne bi bila ključni energetski saveznik (izgubili bi povoljne aranžmane). Srbija je uvek bila zahvalna Rusiji za pomoć, nikad se nije svrstala ni u kakav savez sa njenim protivnicima, pa bi učlanjenje u NATO, pošto je Rusija protiv toga, bilo prvi put da se Srbija uključuje u neku vojno-političku organizaciju čiji stav prema Rusiji nije uvek prijateljski. Ako uđemo u NATO, a, recimo, ovaj vojni savez uđe u konflikt sa Rusijom oko Ukrajine, to znači da bi i mi bili u obavezi da šaljemo vojnike protiv nama bliske Rusije. Glavni cilj svih zagovornika pristupanja Srbije NATO paktu je da se Srbija okrene protiv Ruske Federacije, svog strateškog saveznika, sa kojim Srbija nema nijedno otvoreno pitanje.

4) Iako se ulaskom u NATO smanjuje šansa za konvencionalni i simetrični napad neke države na Srbiju, teoretski se povećava izloženost novim transnacionalnim i asimetričnim pretnjama kao što je, na primer, međunarodni terorizam islamskih fundamentalista: ulaskom u NATO mi postajemo jedna od prioritetnih meta Al Kaide i islamskog terorizma, koji ima jake baze u regionu. Malo je poznato da je veliki teroristički napad na zgradu UN-a u Bagdadu bio, u zvaničnom saopštenju Al Kaide, pravdan navodnom saradnjom trupa UN-a i srpskih snaga u Bosni tokom devedesetih. Dakle, učešćem u ratovima koje NATO vodi višestruko bi se povećale i pretnje po bezbednost Srbije, jer će postati moguća meta svih protivnika agresivne politike NATO-a. Neprijatelj bi tada napadao na Srbiju kao jednu od lakših meta za zadavanje udarca celom savezu. Danas bi ulazak u NATO bio ravan bezbednosnom hazardu. To bi bila potencijalna vojna konfrontacija sa svima koji nisu članovi ove vojne organizacije.

5) Naš najveći bezbednosni izazov je albanski separatizam na Kosovu, bezbednosne pretnje sa kojima se Srbija suočava jesu upravo rezultat NATO angažovanja: stoga je apsurdna teza NATO lobista da bi ulaskom u NATO bili bezbedniji. Naime, mi ne dobijamo nikakvu garanciju da ne bi bilo sukoba sa Albancima, a ako bi došlo do njih NATO zemlje bi gotovo sigurno stale na njihovu stranu, kao što je Amerika stala na stranu Turske a ne Grčke, prilikom invazije na Kipar. Ne treba zaboraviti da je Albanija već članica NATO. NATO obučava Kosovske bezbednosne snage, zbog čega je Španija otišla s Kosova. NATO je učestvovao u formiranju Ministarstva odbrane Kosova, takozvanog „Ministarstva bezbednosti“, jedne od odlika državnosti. Uostalom, zašto je strašno biti „ostrvo okruženo miroljubivim NATO„? Zašto bi bilo opasno ako je NATO zaista humanitarna organizacija? Čak bi bilo dobro, jer bi Srbija imala siguran bezbednosni prsten. Međutim, taj argument se svodi, u stvari, na sledeće: treba se uključiti u NATO da bi se priklonili i pokorili sili. To nije ništa drugo nego izraz podaničkog mentaliteta koji se prikriva pomodnim političkim rečnikom.

6) Investicije u Srbiju ne dolaze samo iz članica NATO: za mnoge investitore članstvo u NATO je irelevantno. Investicije dolaze postizanjem ekonomske, političke i bezbednosne stabilnosti, a ne samim članstvom. Druge međunarodne organizacije mere nivo razvoja zemlje (MMF, EU, STO), a ulazak u EU je dovoljan garant povoljne klime za investicije.

7) Članstvo je skuplje od neutralnosti : Ekonomsku korist od članstva u NATO imali bi lobisti u vladinom i nevladinom sektoru Srbije, ali NATO je vojna organizacija koja vodi ratove po svetu, a ti ratovi koštaju. Članice NATO ne finansiraju samo organizaciju nego i svoje mnogobrojne vojnike u svetu, što je desetostruko više. Tu su i primeri Poljske, Češke i Mađarske. Kad su ušle u NATO, bile su primorane na nabavku preskupog naoružanja i opreme u ime standardizacije, a zbog američkih pritisaka na kupovinu lovačke tehnologije proizvedene u SAD-a koja je savršeno nepotrebna za odbranu tih zemalja i kolaps domaće vojne industrije. Sa druge strane ove zemlje nisu učestvovale u “deobi plena” u Avganistanu/Iraku gde američke i britanske kompanije imaju monopol.

8) Članstvo u NATO bi bilo očajno za imidž Srbije u svetu: Ulaskom u NATO pokazujemo sebi i svetu da nemamo ni malo samopoštovanja, da pristajemo na secesiju Kosova i Metohije, i da aminujemo razbijanje Srbije. Kakav imidž bi Srbija imala u svetu kao zemlja kada bi ušla u vojni savez koji ju je bombardovao zahtevajući od nje da prihvati amputaciju dela svoje teritorije, i to dela koji predstavlja kolevku njenog identiteta? Kakav bi to bio narod koji ratuje po svetu za tuđe interese, a pri tom ignoriše teror nad Srbima južne pokrajine? Kakav bi ugled u svetu imala zemlja koja je najvećeg saveznika, Rusiju, napustila, a ušla u savez sa onima koji su je uništavali i osakatili? Bili bi tada zemlja koja zaslužuje prezir. Dakle, zašto ginuti za tuđe interese? Srbija je umorna od ratova i ratovi joj više nisu potrebni. Srbija želi mir i prosperitet, a ne nove ratove, naročito ne ratovanje u tuđim ratovima.  Naime, NATO ne daje “demokratski” legitimitet. NATO nije bombardovao Srbiju na osnovu „demokratskih principa“, niti „gradi“ Kosovo na osnovu međunarodnog prava. Dakle, vojno-osvajački karakter NATO-a ne odgovara miroljubivoj politici Srbije. Demokratija je ovde najobičnija ideološka oblanda.

9) Srbija ne bi bila suprostavljena NATO-u, već bi aktivno učestvovala u programu Partnerstvo za mir (PzM). Iako nismo članica NATO, možemo kroz PzM da ostvarujemo određeni vid saradnje, kao što imaju ostale neutralne zemlje i Rusija. Ukoliko su nam potrebne reforme odbrane, Partnestvo za mir je dovoljan okvir za saradnju na tom planu. Sa druge strane, ovaj program nema negativan imidž, a okuplja i neutralne zemlje.

10) Pojavile su se i nove bezbednosne alternative koje prevazilaze “blokovsko” razmišljanje. Pre svega reč je o ruskoj inicijativi za dijalog o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi. Vojna neutralnost nikako ne znači pasivnu vojno-bezbednosnu politiku Srbije. Ona mora biti aktivna podjednako u pogledu ciljeva, sredstava i svakodnevnog delovanja države. Na prvom mestu su interesi Srbije kao države, njen prosperitet, autonomija delovanja, izbor oblika, vrste saradnje i strateških partnerskih odnosa polazeći od temeljno formulisanih državnih interesa. Najzad, oblikovanje jedne aktivne politike vojne neutralnosti mora ići u susret nastajućem multipolarnom svetu. Uticaj i dominacija NATO, kao predvodnika unilateralnog sveta, i politike “glabalnog interencionizma” su u opadanju : raste broj centara moći koji su spremni da i sami učestvuju u «podeli zona uticaja». U Japanu pobeđuje partija kojoj je antiamerikanizam srž pristupa životu, Britanci grozničavo razmatraju kako da se povuku iz Avganistana, Obama pod pritiskom Rusije povlači „štitove” iz Poljske i Češke, o Čavezu se snimaju filmovi kao o oslobodiocu Južne Amerike…  Rastuća globalna multipolarnost, pregrupisavanje pokreta i snaga na svetskoj političkoj sceni, samosvesna i odlučna Rusija, nedefinisanost i delimična strateška konfuzija među pojedinim državama-članicama NATO-a, samo su neki od najnovijih fenomena koji će, u godinama koje dolaze, uveliko promeniti političke odnose u svetu. Istovremeno, ekonomski ojačane Rusija, Kina, Indija i Brazil nisu još monolitni „BRIK”, ali su svesne potrebe suzbijanja globalnog hegemona. Znaju da SAD ne priznaju postojanje ma koje tačke na kugli zemaljskoj koja nije „vitalni američki interes”.