***

“Pilot je bacio bombu s dobrom namerom, kao što biste i očekivali od obučenog pilota iz jedne demokratske NATO države”.
Džejmi Šej, portparol NATO-a, 15. aprila 1999. dan nakon bombardovanja izbegličke kolone kosovskih Albanaca kod Đakovice

“Videćemo kako će se osećati nakon što ih još nekoliko nedelja i meseci budemo pretvarali u komadiće”.
General Klaus Nauman, komandant NATO, za vreme bombardovanja SRJ, 5. maj 1999.

”Odgovornost za tragediju je na srpskim snagama koje su naterale te izbeglice da se vrate u Korišu, i posebno naterale tih 100 izbeglica ne da se vrate u svoje kuće već da se smeste u ta dva objekta”.

Robin Kuk, britanski ministar spoljnih poslova, nakon što je NATO laserskim raketama pobio 100 albanskih izbeglica u blizini Prizrena, 17. maja 1999.

“Pre ćete videti kako se zgrada Ujedinjenih Nacija demontira ciglu po ciglu i baca u Atlantski okean, nego što ćete videti pilota NATO-a pred tribunalom Ujedinjenih Nacija”.
Lester Munsom, američki senator , član Komiteta za međunarodne odnose.

“Mislim da je NATO sam po sebi ratni zločinac”.
Harold Pinter, britanski pisac, 15.9.2002.

“Mi nismo romantični ljudi! Mi smo SEGA generacija”.
Pilot NATO-a odgovara na pitanje reportera CNN-a o tome da li žali zbog ubijanja nevinih civila za vreme bombardovanja SRJ.

“Odbacivanjem NATO Srbija reskira (hipotetično) da bilo koja susedna zemlja može da ušeta na njenu teritoriju i da protiv sebe ima čitav NATO savez. Ima tu još jedan momenat a to je pitanje oživljavanja neprijateljstva prema zapadnom svetu podsećanjem na “bombardovanje koje ne smemo nikada zaboraviti”. Ta emocionalna komponenta je važna, jer nam za dugi period, ili večita vremena, nameće da su nam neke zemlje neprijatelji, i da tako mora i da ostane (…) Čak se i poradilo na tome da narod ne zaboravi da ga je NATO bombardovao, čak se taj “nezaborav” isticao kao glavni argument da se u NATO ne može ući”.
Vesna Pešić, E novine, 28. 8. 2009.

“Kad se pogleda ko u Srbiji vodi anti NATO histeriju (glavni ratni huškači, kriminalci, ljudi optuženi za ratne zločine ili njihovi podržavaoci) jasno je da bi i sam Gandi u Srbiji podržao ulazak u NATO pakt”.
Biljana Kovačević Vučo, E novine, 9. 9. 2009.

“Sada je više nego jasno da je brutalno uništavanje Srbije tokom NATO bombardovanja imalo samo jedan cilj: da pretvori pokrajinu Kosovo i Metohiju u prvu NATO državu na svetu”.
Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije 24.3.2008. izjava povodom devet godina od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije.

“A da NATO često ne zna ni šta bi sa sobom, videlo se po tome što je proširenje svoje uloge potražio u „humanitarnom“ napadu na jednu „moćnu“ Srbiju (i Crnu Goru). Kao zemlja koja toliko drži do svoje nezavisnosti i dostojanstva, mi treba da se ograničimo na bilateralnu vojnu saradnju sa SAD, Rusijom, zemljama EU, Kinom, Indijom… ”.
Svetozar Stojanović, filozof, 14.1.2010. dnevni list Politika

“Srbija mora da postane članica NATO ukoliko želi da se razvija kao moderno evropsko društvo”.
Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije 11.1.2010. dnevni list Pres

“Politika vojne neutralnosti neće se menjati. Vlada Srbije neće činiti korake koji vode ka svrstavanju u NATO, niti neki drugi vojni ili odbrambeni savez. To ne znači da nećemo najbliže moguće sarađivati sa NATO-om i svih drugim akterima na zapadnom Balkanu na održavanju mira i stabilnosti”.
Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, 7.2.2010. dnevni list Pres

“Glasaću za NATO kad budem mlađi”.
Matija Bećković, akademik, 28.3.2010. dnevni list Pres

“Mislim da se članstvo u NATO nameće kao neophodnost i strateška neumitnost. NATO članstvo je važna pretpostavka za rejting zemlje. Da podsetim, kreditni rejting Hrvatske je odmah porastao nakon što je primljena u NATO aprila ove godine. Članstvo povećava bezbednost kapitala i glavni je garant bezbednosti svake zemlje”.
Sonja Biserko, predsednica helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji E novine, 15. 9. 2009.

“Mislim da je tragikomično smatrati da je dovoljno da se „naoružamo“ NATO epoletama, pa da će nam odmah i stomaci biti sitiji, a novčanici puniji. Tom logikom se rukovodio i Milošević kada je izgovorio onu grotesknu rečenicu da “Srbi ne znaju da rade, ali znaju da se biju”. Tom logikom su se rukovodili i prostodušni lički generali na nekadašnjem Austrougarskom dvoru misleći da su im generalske epolete garancija evropskog statusa, dok je njihova Lika ostajala sve nerazvijenija i nerazvijenija, daleko od Evrope”.
Neven Cvjetićanin, viši saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu E novine, 3. 9. 2009.

“U sadašnjoj konstelaciji snaga izgleda da je Srbija u posebnoj poziciji u odnosu na ostale zemlje Zapadnog Balkana. Nije nerealna opcija da Srbija jedina od susednih zemalja ostane van NATO. Da li je takva pozicija prihvatljiva? To smo imali za vreme nesvrstavanja, pa je pitanje da li je mogućno i sada. Sve zavisi od procena strategijske situacije, koja se od tada radikalno promenila, i naših mogućnosti. Opšta je procena da je mogućnost međudržavnog sukoba u Evropi skoro isključena, ali bez obzira na to, ne može se ostati bez saveznika. Tu su dve opcije: NATO ili neutralnost uz blisku saradnju sa Rusijom. Može se i danas, kao u vreme SFRJ, sarađivati sa obe strane, jer one danas nisu politički i vojno suprotstavljene kao u to vreme.
NATO je na neki način u krizi, jer nema jasno određenog protivnika. Ostaje ono osnovno pitanje protiv koga je ta moćna i veoma skupa organizacija usmerena. Intervencije van zone odgovornosti, Irak, Avganistan, dosad su se pokazale kao neuspešne, a i konačan ishod će verovatno, isto tako, biti nezadovoljavajući.
U okviru NATO povremeno se manifestuju različiti interesi SAD i Evrope – to se pokazalo prilikom donošenja kontroverznih odluka za intervencije u Iraku i Afganistanu. Amerikanci su skloni donošenju odluka često zasnovanih na emocijama, pa i predrasudama, a nažalost konstruišu i obaveštajne podatke da bi te svoje odluke opravdali.
Srbija je uvek bila zahvalna Rusiji za pomoć, nikad se nije svrstala ni u kakav savez sa njenim protivnicima, pa bi učlanjenje u NATO, ako je Rusija protiv toga, bilo prvi put da se Srbija uključuje u neku vojno-političku organizaciju čiji stav prema Rusiji nije uvek prijateljski”.
Milorad Timotić, predsednik UO Centra za civilno – vojne odnose E novine, 28. 8. 2009

“Ukratko bih prokomentarisao istorijski i geopolitički značaj širenja NATO. Mislim da širenje ima globalni značaj – ono je ključno za postepeno kreiranje bezbednog međunarodnog sistema u kome evroatlanski savez igra glavnu ulogu u obezbeđivanju da mirna i demokratska Evropa bude glavni partner Amerike. Dakle, širenje NATO se tiče:
– uloge Amerike u Evropi, tj. da li će Amerika ostati evropska sila i da li će proširena, demokratska Evropa ostati vezana za Ameriku i
- veza Rusije sa Evropom, tj. da li će širenje NATO pomoći demokratizaciju Rusije tako što će onemogućiti ponovnu pojavu njenih samouništavajućih imperijalističkih težnji prema Centralnoj Evropi.
Uzgred bih pomenuo da su NATO i EU kreativno rešili staro pitanje disproporcije moći Nemačke u Evropi. Postepeno širenje NATO može na isti način rešiti pitanje disproporcionalne moći Rusije u Evropi. Važno je istaći da je javno mnjenje u ključnim članicama NATO za proširenje. Štaviše, za sad, sva apokaliptična predviđanja kritičara širenja NATO se nisu obistinila.
Ukratko, za mene širenje NATO nije primarno zbog pretnje od strane Rusije, koja trenutno ne postoji, iako niko ne može isključiti njeno ponovno pojavljivanje i stoga je neka vrsta garancije poželjna. Drugo, za mene širenje NATO nije primarno moralno pitanje, koje podrazumeva da se ispravi nepravda narodima Centralne Evrope koji su patili tokom poluvekovne sovjetske represije, iako niko ne može ignorisati moralno pravo novoemancipovanih i demokratskih Evropljana iz Centralne Evrope na život podjednako siguran kao onih iz Zapadne Evrope.
Za mene je glavno pitanje širenja NATO dugoročna i strateška veza između Amerike i Evrope. Širenje NATO je ključno za vitalnost veza Amerike i Evrope, zarad demokratske, sigurne Evrope i zarad sposobnosti Amerike i Evrope da zajedno rade na promociji međunarodne bezbednosti. Širenje evroatlantskog saveza će u savete NATO uključiti nove, demokratske i veoma proameričke nacije. To će produbiti veze Amerike i Evrope, uz širenje evropske zone mira i demokratije. Takva, bezbednija Evropa će biti bolji i vitalniji partner Americi u nastavku napora da proširi demokratiju i međunarodnu saradnju. Zato je širenje NATO, snažan dokaz dinamizma demokratskog ideala, u dugoročnom nacionalnom interesu Amerike.“
Zbignjev Bžežinski, geostrateg (uvodno izlaganje pred Komitetom za spoljne poslove Senata SAD, 9. oktobra 1997. godine)

“Danas se Alijansa suočava sa veoma ozbiljnim, dugoročnim, sistemskim problemima. Kriza budžeta NATO kojom se bavimo je simptom dubljih problema -načina na koji NATO percepira pretnje, formuliše potrebe, određuje prioritete i dodeljuje sredstva. Tek smo dva meseca zašli u novu godinu, a već imamo manjak od nekoliko stotina miliona evra, što je prirodna posledica manjka ulaganja u kolektivnu odbranu tokom prošle decenije. Nije problem samo manjak sredstava u NATO. Od kraja Hladnog rata, nacionalni budžeti za odbranu i NATO su konstantno smanjivani, čak i uz operacije bez presedana van teritorije NATO u proteklih pet godina. Samo 5 od 28 članica NATO izdvaja 2 posto bruto nacionalnog proizvoda za odbranu.
Ova budžetska ograničenja imaju veze sa širim kulturnim i političkim trendovima unutar Alijanse. Jedan od uspeha prošlog veka je bila pacifikacija Evrope posle vekova razornih ratova. Ali, kao što rekoh ranije, dosegli smo ključnu tačku u kojoj je većina kontinenta otišla predaleko u drugom pravcu. Demilitarizacija Evrope, u kojoj se veliki deo javnosti i političke klase protivi upotrebi vojne sile i rizicima koji je prate, je od ideala u 20. veku postala prepreka za postizanje prave sigurnosti i trajnog mira u 21. veku. Ne samo da stvarna ili prividna slabost može biti iskušenje za pogrešne procene i agresiju, već i prateći nedostatak sredstava i kapaciteta čini težim zajedničke operacije i borbu protiv zajedničkih pretnji.“
Robert M. Gejts, sekretar za odbranu SAD (prilikom debate o Strateškom konceptu NATO, 23. februara 2010. godine u Vašingtonu)

“Jasno je da zbog unutrašnjih i spoljnih promena u zemljama Istočne Evrope, zapadni svet više nije tako ugrožen kao što je bio u trenutku kada je organizovan američki protektorat u Evropi pod maskom NATO… S druge strane, dok se smanjuju perspektive za svetski rat zbog Evrope, počinju sukobi u kojima Amerika učestvuje u drugim delovima sveta – prekjuče Koreja, juče Kuba, danas Vijetnam – što preti da se pretvori u opštu eskalaciju. U tom slučaju, Evropa, čija je strategija u okviru NATO ustvari američka strategija, bila bi automatski uvučena u borbu koju nije želela. To bi se desilo i Francuskoj, ukoliko njena teritorija, njene komunikacije, određene njene snage, više njenih avionskih baza i luka, i dalje budu pod američkom komandom… Želja Francuske da odlučuje o svojoj sudbini, želja bez koje bi uskoro prestala da veruje u sopstvenu ulogu i moć da bude korisna i drugima, je nekompatibilna sa odbrambenom organizacijom u kojoj ima podređenu ulogu. “
Šarl de Gol, Konferencija za štampu (Pariz, 21. februar 1966. godine)

“Što se tiče NATO samita, pitanje je zašto NATO uopšte postoji? U stvari možemo se pitati zašto je uopšte i postojao, a danas i zašto još postoji. Po teoriji, verovali u nju ili ne, to je trebalo da bude odbrambena alijansa protiv potencijalne sovjetske agresije, što mu je osnovna doktrina. Nema više odbrane protiv sovjetske agresije, verovali vi ili ne u ovu doktrinu, to je nestalo. Kada je SSSR nestajao, postojao je dogovor između Gorbačova i prve administracije Buša, američke vlade. Gorbačov je pristao na veoma značajan ustupak: da će dozvoliti ujedinjenoj Nemačkoj da se priključi NATO. U istorijskom kontekstu, tj. u istoriji prošlog veka, Nemačka je skoro dvaput uništila Rusiju, a Nemačka, potpomognuta ratobornom vojnom alijansom, smeštena u najveću vojnu silu u istoriji – to je prava pretnja. Ipak, on je pristao, ali je postojala protivusluga (quid pro quo): NATO se neće širiti na istok, tako da će Rusija imati bar neku sigurnosnu zonu. Džordž Buš i Džejms Bejker, državni sekretar, složili su se da se NATO neće širiti na istok ni inč. Gorbačov je takođe predložio uspostavljanje zone bez nuklearnog oružja u tom području, ali SAD nisu pristale.
Dobro, ovo je osnovna teza, nakon koje se ubrzo raspao SSSR. Klinton dolazi na vlast i šta radi? Jedna od prvih stvari koju je uradio je odustajanje od obećanja da se NATO neće širiti na istok. To je velika pretnja SSSR-u, tj. Rusiji jer nije više bilo SSSR-a, i nije iznenađenje što su oni odgovorili jačanjem napadačkih kapaciteta, ne mnogo, ali ponešto. Odustali su od obećanja da neće prvi koristiti nuklearno oružje, NATO to nikad nije uradio, i počeli su ponovno naoružavanje. Agresivni militarizam Bušove administracije, kao što se dalo očekivati, naveo je Rusiju da još više jača svoje napadačke vojne kapacitete, što i danas traje. Kada je Buš predložio uspostavljanje protivraketnog štita u istočnoj Evropi, u Poljskoj i Čekoslovačkoj, to je bila prava pretnja SSSR-u. O ovome se raspravljalo i u američkim novinama koji se bave kontrolom naoružanja: da će oni to videti kao potencijalnu pretnju njihovom strateškom postavljanju, misleći na oružje za prvi udar. Postojale su tvrdnje da se radi o zaštiti od iranskih raketa, ali to zaboravite.
Uzmite u obzir izjavu savetnika za nacionalnu bezbednost Obame Džejmsa Džonsa, ranijeg komandanta marinaca, koji zvanično favorizuje širenje NATO na jug i istok i pretvaranje NATO u intervencionističku snagu. Šef NATO Hop Shefer je objasnio da NATO mora da iskoristi mogućnost da garantuje bezbednost gasovoda i pomorskih puteva, da NATO mora biti garant energetskog snabdevanja Zapada. To je jedna vrsta beskrajnog rata. Dakle, da li mi želimo da NATO postoji, da li želimo da postoji zapadna vojna alijansa koja sprovodi ove poslove, bez preteksta odbrane? Mislim da je to veoma dobro pitanje. Ja ne vidim zašto bi postojala; danas nema druge slične vojne alijanse za upoređivanje, a da je ima i njoj bih se protivio. Dakle, mislim da je prvo pitanje o čemu se ovde radi, zašto bi mi uopšte raspravljali o NATO, ima li razloga da on postoji?”
Noam Čomski, američki lingvista, filozof, pisac, profesor Univerziteta, disident (intervju dat 4. aprila 2009, u vreme kada je održan samit NATO na kome je obeleženo 60 godina postojanja ove organizacije)