***

Uprkos krizi i vidljivom opadanju uticaja, NATO – vojni savez 28 članica pod dominacijom SAD – jeste najmoćnija vojna struktura u današnjem svetu i opstaje uprkos brojnim kontroverzama poput zastarelosti nakon okončanja Hladnog rata, ilegalne agresije protiv Jugoslavije 1999. godine, podela tokom rata u Iraku i politike proširenja, koju je Rusija 2010. godine označila kao glavnu bezbednosnu pretnju.

HRONOLOGIJA

NATO – kratka istorija

1949 Dvanaest zemlja Amerike i Evrope (SAD, Velika Britanija, Francuska, Italija, Kanada, Island, Danska, Belgija, Luksemburg, Holandija, Norveška i Portugal) potpisuju Severnoatlantski sporazum (North Atlantic Treaty) u Vašingtonu, osnivački akt NATO

1952 Grčka i Turska primljene u NATO

1955 Zapadna Nemačka primljena u NATO

1955 Formiran Varšavski pakt, pod vođstvom SSSR

1966 Francuski predsednik Šarl de Gol saopštava da će se Francuska povući iz zajedničkih vojnih struktura NATO, nezadovoljan tretmanom Francuske unutar NATO, posebno dominacijom SAD

1967 Sedište NATO se posle odluke De Gola seli iz Francuske u Belgiju

1982 Španija primljena u NATO

1990 Ujedinjenje Nemačke

1991 Raspušten Varšavski pakt

1993 NATO patrolira nebom Bosne i Hercegovine

1994 Prve zemlje se priključuju programu Partnerstvo za mir, prevashodno namenjenom za uspostavljanje veza sa zemljama bivšeg Istočnog bloka

1995 Bombardovanje Srba u Bosni, prva vojna akcija NATO i to van evroatlantskog područja

1995 NATO uspostavlja prvu misiju u Bosni (The Implementation Force – IFOR)

1996 Umesto IFOR-a, NATO uspostavlja manju misiju SFOR (The Stabilisation Force)

1999 Bombardovanje Jugoslavije zbog Kosova, bez dozvole UN, druga vojna akcija NATO

1999 Prve zemlje bivšeg Istočnog bloka – Češka, Mađarska i Poljska postaju članice NATO na Samitu NATO u Vašingtonu, tokom trajanja bombardovanja Srbije

1999 Uspostavljena misija NATO na Kosovu (Kosovo Force – KFOR)

2001 NATO prvi put u istoriji primenjuje čl. 5 Severnoatlanstkog sporazuma (kolektivna odbrana), ali SAD odlučuju da ne uključe NATO u vojne operacije u Avganistanu

2003 Raskol u NATO zbog veta Francuske, Belgije i Luksemburga na predlog SAD o pružanju vojne podrške Turskoj, uoči rata u Iraku.

2003 NATO počinje prvu operaciju van Evrope, u Avganistanu (misija International Security Assistance Force – ISAF)

2004 Sedam novih zemalja primljeno u članstvo NATO: Estonija, Letonija, Litvanija, Bugarska, Rumunija, Slovenija i Slovačka

2004 Albanci pokušali progon preostalih Srba sa KiM uprkos prisustvu NATO snaga

2004 Kraj misije NATO u Bosni, zamenjuje je vojna misija EU (EUFOR)

2007 Podrška NATO Ahtisarijevom planu

2007 NATO daje logističku podršku trupama misije Afričke unije u Somaliji

2008 NATO odlučuje da pruži pomoć Prištini u stvaranju tzv. bezbednosnih snaga Kosova (Kosovo Security Force) i bezbednosnog sektora na KiM, kako je predviđeno Ahtisarijevim planom

2009 Albanija i Hrvatska postaju članice NATO. Danas NATO ima 28 članica

2009 Odlukom francuskog predsednika Nikole Sarkozija, Francuska se vraća u zajedničke vojne strukture NATO

2009 Crnoj Gori odobren zahtev za članstvo u NATO (dodeljen MAP – Membership Action Plan)

2010 Uslovno odobren zahtev BiH za članstvo u NATO (dodeljen MAP – Membership Action Plan). Od BiH se traži pre narednih koraka ka članstvu da popiše vojnu imovinu kao državnu imovinu BiH, koju će koristiti Ministarstvo odbrane BiH

ŠTA JE NATO I KAKO FUNKCIONIŠE

Dvanaest zemalja Amerike i Evrope (SAD, Velika Britanija, Francuska, Italija, Kanada, Danska, Belgija, Luksemburg, Holandija, Norveška i Portugal) potpisale su 4. jula 1949. godine u Vašingtonu Severnoatlantski sporazum (North Atlantic Treaty), osnivački akt NATO.

Ugovor je potpisan u jeku hladnoga rata, kao vojno-politički savez zapadnih zemalja, na čelu sa SAD, u njihovoj konfrontaciji sa istočnim blokom, koji je predvodio SSSR.

Ugovor ima svega 14 članova, a ključni je član 5 u kojem se kaže da su se ugovorne strane saglasile da će oružani napad protiv jedne ili više njih u Evropi ili Severnoj Americi biti smatran za napad protiv svih njih i sledstveno tome se saglašavaju da će svaka od njih, ako se takav oružani napad dogodi, koristiti pravo na individualnu ili kolektivnu odbranu.

NATO danas ima 28 članica, što komplikuje sistem odlučivanja. On je zasnovan na donošenju odluka konsenzusom, što znači da bi sve odluke morale da se donose jednoglasno. Međutim, ovaj princip u praksi ne funkcioniše u potpunosti jer ključnu reč u organizaciji imaju SAD. Takođe, u NATO se primenjuje pristup „konstruktivnog neslaganja“. To znači da ako se jedna članica ne slaže sa ostalima, ona će iz „solidarnosti“ s drugima ipak pristati na određenu odluku.

Glavno političko telo za donošenje odluka unutar NATO-a je Severnoatlantski savet, koji se sastaje makar jednom nedeljno na nivou ambasadora. Postoje takođe redovni sastanci Saveta na nivou ministara inostranih poslova, ministara odbrane i, s vremena na vreme, šefova država i vlada.

Severnoatlantski savet, zajedno sa dva tela koja se odnose na odbranu – Odbor za obrambeno planiranje (Defence planning Committee, DPC) i Grupu za nuklearno planiranje (Nuclear Planning Group, NPG) – je na čelu kompleksnog sastava saveza. Unutar ovog sastava, Vojni komitet (Military Committee, MC) je odgovoran da ovim trima glavnim telima pruži vojne savete. Kao takav, on ima poseban status kao visoka vojna vlast unutar NATO-a.

Na čelu NATO-a je generalni sekretar koji je imenovan na približno četiri godine. On predsedava sastancima Severnoatlantskog saveta i drugih važnih tela NATO-a i pomaže pri postizanju konsenzusa među članicama.
NATO nema svoje vlastite oružane snage. Većina snaga koje su na raspolaganju NATO-u ostaje pod punom nacionalnom komandom i nadzorom dok im zemlje članice ne dodele zadatke u rasponu od zajedničke obrane do novih misija.

Ukratko, NATO je forum u kojem se sastaju zemlje koje su spremne da integrišu svoje snage i učestvuju u multinacionalnim aktivnostima tokom zadanog perioda. Njegove političke i vojne strukture omogućavaju planiranje kako bi se nacionalnim snagama omogućilo da izvršavaju ove zadatke, kao i organizacione dogovore potrebne za njihovo zajedničko komandovanje, nadzor, obučavanje i vežbanje.

PROŠIRENjE

Iako je stvoren tokom Hladnog rata, NATO pokušava da opstane i danas, 20 godina nakon okončanja tog sukoba, stalno tragajući za novim ulogama i smislom postojanja.

Savez se otvorio Istočnoj Europi i primio nove članice iz redova bivšeg Varšavskog pakta. U tom kontekstu primljene su Češka, Mađarska i Poljska (1999. godine), Rumunija, Bugarska, Slovačka, Slovenija, Estonija, Latvija i Litvanija (2004. godine), te Albanija i Hrvatska (2009. godine).

NATO ima politiku „otvorenih vrata“, odnosno želi da primi sve članice koje ispunjavaju određene vojne i političke kriterijume. U tom kontekstu, NATO je izrazio želju da se u njenim redovima nađu i sve države Balkana, kao i bivšeg Sovjetskog saveza, pre svega Ukrajina i Gruzija. Međutim, nakon pobede Rusije u gruzijskom ratu 2008. godine i promene vlasti u Ukrajini 2010. godine, šanse ove dve zemlje za ulazak u NATO su dramatično opale. Ukrajina je, tako, u junu 2010. godine usvojila zakon o vojnoj neutralnosti.

Na Balkanu, članstvo Makedonije blokira Grčka zbog neslaganja oko imena države. Crna Gora ide ka članstvu u NATO, dok je Bosna i Hercegovina iskazala početnu volju, ali se suočava s podelama, pre svega zbog ogromnog otpora stanovništva u Republici Srpskoj.

PARTNERSTVO ZA MIR

NATO je 1994. godine započeo s inicijativom Partnerstvo za mir (Partnership For Peace PfP). Ovaj je program stvoren s ciljem pružanja pomoći zemljama učesnicama programa u restrukturiranju njihovih oružanih snaga, te nudi mogućnosti praktične saradnju na brojnim različitim poljima, dozvoljavajući pojedinačnim zemljama partnerima da kroje svoje učešće u programu prema njihovim specifičnim bezbednosnim potrebama i interesima. Širina i spektar aktivnosti pokrivaju područja kao što su reforma odbrane, upravljanje krizama, planiranje u slučaju civilnih katastrofa, saradnja u području nauke, obrazovanja i obuke, te sigurno uništavanje municije, malokalibarskog oružja i lakog naoružanja.

Pojedine interpretacije govore o tome da je Partnerstvo za mir “predsoblje” NATO-a u kome se nalazi šarolik krug zemalja od kojih neke žele, a neke ne žele da se uključe u ovaj vojno-politički savez. Drugi smatraju da to nije „predsoblje“ NATO-a, već da partnerstvo predstavlja samo okvir određene „saradnje“ s Alijansom, bez ikakvog prejudiciranja u vezi eventualnog članstva.

Obaveze koje zemlje preuzimaju ulazeći u Partnerstvo za mir su fleksibilne i zavise od njih samih. Države članice predstavljaju svoje programe saradnje sa NATO kroz Prezentacione dokumente. Najznačajniji organ Partnerstva za mir je Savet za evroatlantsko partnerstvo (EAPC) koje, iako okuplja država članica, ne donosi odluke već ima konsultativni karakter. Pored članica NATO, Partnerstvo za mir ima još 22 članice: Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Kazakhstan, Kirgistan, Moldavija, Rusija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina, Uzbekistan, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Srbija, Austrija, Finska, Irska, Malta, Švedska i Švajcarska.

ODNOS SA RUSIJOM

Odnos Rusije i NATO je kompleksan i podložan promenama u zavisnosti od razvoja geopolitičke situacije u svetu, pre svega u istočnoj Evropi i u centralnoj Aziji. Rusija smatra da je politika proširenja NATO-a usmerena protiv nje, da je ona okuražila jednostrano otcepljenje kosovskih Albanaca od Srbije, pomogla naoružanje Gruzije i njen napad na Južnu Osetiju, te podržala izrazitu antirusku politiku sada već bivšeg ukrajinskog režima Viktora Juščenka.

Iako je Rusija 90-ih godina postala članica Partnerstva za mir, nju to telo danas više ne zanima jer ona svaku saradnju i dijalog s NATO ostvaruje u okviru Saveta NATO-Rusija. Važno je napomenuti da ovo telo nije telo NATO-a već okvir za saradnju gde Alijansa i Moskva predstavljaju jednake sagovornike.

Saradnja između NATO i Rusije je dramatično pogoršana nakon bombardovanja Srbije 1999. godine, da bi bila obnovljena nakon napada na SAD 11. septembra 2001. godine, koji su doveli do bliže saradnje u borbi protiv međunarodnog terorizma.

Posebna saradnja posvećena je logističkoj podršci Rusije tranzitu trupa NATO u Avganistan, čiju stabilizaciju želi i sama Moskva.

Odnosi NATO sa Rusijom su dramatično pogoršani tokom rata u Gruziji u avgustu 2008. godini, a 2010. godine, Rusija je proglasila proširenje NATO najvećom pretnjom za svoju bezbednost.

OPERACIJE NATO

Avganistan

Neposredno nakon napada 11. septembra, Sjedinjene Američke Države započele su operaciju “Enduring Freedom” u Avganistanu kojom je srušen talibanski režim. Da bi pomogle novim vlastima u stabilizaciji situacije, zemlje NATO su insistirale da UN odobri snage koje bi pomagale prilikom osnivanja i obučavanja avganistanskih sigurnosnih snaga. Rezolucija 1386 Saveta bezbednosti UN izglasana 2001. godine omogućila je osnivanje Međunarodnih snaga za pomoć bezbednosti (International Security Assistance Force, ISAF) i njihovo raspoređivanje u Kabulu i okružnim područjima. U početku je mandat ISAF-a bio ograničen na glavni grad Kabul i okolna područja, no kasnije se postupno proširio kako bi pokrio Avganistan u celini: prvo se proširio na sever i zapad, potom na jug te konačno na istok zemlje – najopasniju i najnestabilniju regiju Avganistana.

NATO se u Avganistanu suočio sa ogromnim problemima, brojnim žrtvama, kontroverzama, optužbama za ratne zločine, ali i sa mogućnošću poraza od talibana, koji su se u međuvremenu konsolidovali i ojačali.

Balkan

Glavni tok operacija NATO na Balkanu bio je usmeren na vojne akcije protiv Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovine, te protiv same Srbije (1999. godine). NATO je juna 1999. godine ušao na teritoriju Kosova i Metohije i stacionirao svoje trupe Kfor. Te trupe su sa početnih 50,000 smanjene na ispod 10,000 članova.
Međutim, NATO je učestvovao i u operacijama u Makedoniji 2001. godine, nakon što je predsednik Makedonije zatražio podršku NATO-a kako bi razoružao albanske ekstremiste koji su ugrožavali zemlju. NATO je pristao da pomogne pod uslovom da se Albancima odobri niz političkih zahteva, što je Skoplje bilo primorano da prihvati. Ovime je otvoren put NATO-u da rasporedi približno 3500 vojnika tokom 30-dnevne misije kako bi razoružao Albance na dobrovoljnoj osnovi.

Mediteran

Započeta nakon napada 11. septembra 2001. godine, operacija “Active Endeavour“ je operacija nadzora mora koju vode NATO-ove pomorske snage kako bi otkrile i odvratile terorističke aktivnosti u Mediteranu te pružile zaštitu od istih. NATO brodovi su bili raspoređeni u istočnom Mediteranu te su započeli patroliranje područja već 2001. godine. Vodeći računa o njenom uspehu, operacija je bila proširena na Gibraltarski moreuz početkom 2003. godine, te potom na celi Mediteran godinu dana kasnije.

Adenski zaliv

Porast piratstva u Adenskom zalivu i Rogu Afrike preti da podrije međunarodne humanitarne napore u Africi i da prekine vitalne morske pravce komunikacije i ekonomske interese u području. NATO u tom kontekstu vodi protivpiratske operacije – Allied Provider (2008.) i Allied Protector (2009.).

Pomoć Vladi Iraka

NATO daje podršku iračkoj vladi putem NATO-ove Misije obučavanja u Iraku (NATO Training Mission – Iraq, NTM-I) od 2004. godine. NATO i Irak su se takođe dogovorili da će nastaviti saradnju na duži period te su odluku učinili formalnom odobravajući predloge za Strukturiranu mrežu saradnje (Structured Cooperation Network).

Podrška Afričkoj uniji

Prva od NATO-ovih misija na afričkom kontinentu bila je podrška misiji Afričke Unije u Sudanu (AMIS). Stanovnici sudanske provincije Darfur žrtve su okrutnog građanskog rata od 2003. godine. Sukob je izazvao humanitarnu krizu koja je za posledicu imala ubijanje desetina hiljada ljudi. Na zahtev Afričke unije, NATO je pružao podršku AMIS-u od 2005. godine do završetka misije 2007. godine. Misija je zamenjena hibridnom misijom UN-a i Afričke unije.

NOVI STRATEŠKI KONCEPT NATO

Jedanaest godina nakon usvajanja aktuelnog Strateškog koncepta NATO-a, usvojenog u jeku bombardovanja Srbije, jedan od glavnih arhitekata te agresije, bivši američki državni sekretar Madlen Olbrajt predvodi grupu od 12 „mudraca“ koji su izradili predlog novog strateškog koncepta NATO do 2020. godine.

Taj dokument, predstavljen u maju 2010. godine, trebalo bi da bude usvojen u novembru na samitu šefova država Alijanse u Lisabonu.

U njemu se između ostalog navodi da bi u narednih deset godina NATO mora da dobije rat u Avganistanu, da proširi veze sa Rusijom i Kinom, da se suprotstavi pretnji koju za Alijansu predstavljaju iranske rakete i osigura bezbednost svih 28 članica Alijanse.

Analitičari ocenjuju da je dokument koji je predstavila Olbrajtova vidljiv pokušaj da se pomire zahtevi SAD, koje se zalažu za pojačanu ulogu NATO u međunarodnim odnosima, i evropskih država koje žele da se Alijansa koncentriše na tradicionalno odbrambene zadatke.

U grupi od 12 eksperata koji su izradili novi strateški koncept NATO zamenik Olbrajtove je Holanđanin Jerun van der Vejr, bivši izvršni direktor multinacionalne naftne kompanije „Roya Dutch Shell”. Od poznatih imena tu je i Britanac Džef Hun, koji je obavljao više ministarskih funkcija u bivšoj laburističkoj vladi, kao i predstavnici Italije, Kanade, Turske, Španije, Nemačke, Francuske, Letonije, Poljske i Grčke.

KLjUČNE KONTROVERZE

NATO KAO „RELIKT PROŠLOSTI“

Nastala kao organizacija koja se suprostavlja Sovjetskom bloku, NATO je u velikoj meri izgubio svoj smisao nakon nestanka Varšavskog pakta pre dve decenije. Od tada, NATO pokušava da pronađe svoju novu ulogu, ali ga sve vreme prate kritike da je on samo relikt prošlosti i da bi najbolje bilo da se ugasi.

AGRESIVNE OPERACIJE

Iako je formiran kao odbrambeni mehanizam za zaštitu država članica, NATO je 90-ih godina dobio agresivnu, ofanzivnu ulogu, te je po prvi put intervenisao van svojih granica tokom rata u Bosni i tokom agresije na Srbiju 1999. godine. Ove intervencije su dale povod za dalje akcije NATO-a daleko od granica članica Alijanse.

RUSOFOBIJA

Iako je ugašen Varšavski pakt, koji je bio protivteža NATO-u, nastavljeni su pokušaji SAD sa ostalim članicama NATO da kroz politiku proširenja ugrožavaju bezbednost Rusije, ne samo kontroverznim planovima o razmeštanju naoružanja, što je i navelo Moskvu da takvu politiku označi najvećom pretnjom za svoju bezbednost.

DOMINACIJA INTERESA SAD

I pored toga što je nominalno alijansa „jednakih“, NATO je opšte prihvaćen kao vojni savez zapadnih zemalja pod dominacijom jedne velike supersile – SAD – koji su arhitekta, glavni finansijer i vojni kontributor – bez čije saglasnosti nijedna odluka ne može da bude doneta, a čijim se interesima i odlukama teško može odupreti.

ILEGALNE AKCIJE I NEPOSTOJANjE ODGOVORNOSTI

I pored činjenice da su trupe NATO-a odgovorni za hiljade ubijenih nevinih civila, što na Balkanu, što u Avganistanu, Alijansa uspešno izbegava bilo kakvu krivičnu odgovornost za ratne zločine. Pored toga, NATO nikada nije odgovarao zbog činjenice da je bombardovanje Srbije 1999. godine bila ilegalna akcija, sprovedena bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.