***

Narodna skupština Republike Srbije je 26. decembra 2007. godine donela odluku o proglašavanju VOJNE NEUTRALNOSTI u odnosu na postojeće vojne saveze. Ta odluka je, prema tekstu deklaracije, važeća do RASPISIVANjA REFERENDUMA na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju. Srbija se time pridružila evropskoj porodici zemalja – članica EU ili ne – koje su proglasile vojne neutralnost. Među neutralnim državama se nalaze najzapadnije zemlje Evrope, poput Irske, najsevernije poput Švedske, najjužnije poput Malte, najistočnije poput Moldavije i najcentralnije poput Austrije. Iskustva ovih zemalja, jačanje odbrambene politike EU, ruski predlog o Sporazumu o evropskoj bezbednosti, kao i pojavljivanje novih saveza poput Organizacije za kolektivnu bezbednost (OKB), ukazuju na činjenicu da postoji mnogo alternativa članstvu u NATO.

Tekst Deklaracije o vojnoj neutralnosti

“Zbog ukupne uloge NATO pakta, od protivpravnog

bombardovanja Srbije 1999. godine

bez odluke Saveta bezbednosti do Aneksa

11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se

određuje da je NATO “konačan organ” vlasti

u “nezavisnom Kosovu”, Narodna skupština

Republike Srbije donosi odluku o proglašavanju

vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu

na postojeće vojne saveze do eventualnog

raspisivanja referenduma na kojem bi se donela

konačna odluka o tom pitanju.”

(Iz Rezolucije Narodne skupštine Republike

Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta

i ustavnog poretka Republike Srbije,

26. 12 .2007)

Pročitajte:

A Razlozi za vojnu neutralnost Srbije

B  Šta je to vojna neutralnost i zašto su je proglasile pojedine članice EU?

V  Vojno – odbrambena politika EU kao alternativa NATO

G  Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (OUKB)

D  Ruski predlog sporazuma o Evropskoj bezbednosti

A. Razlozi za vojnu neutralnost Srbije

ZAŠTO JE DOBRO DA SRBIJA BUDE NEUTRALNA?

1. Neutralna država je van NATO – NATO nas je bombardovao 1999. godine. Iza „ograničene intervencije“ ostalo je hiljade poginulih i ranjenih, a naša država je infrastrukturno uništena i ekonomski unazađena. Srbija je poslužila NATO-u kao poligon za primenu politike „delovanja van granica evroatlantske zone“ i za nametanje svoje globalne uloge. Nelogično je i nečasno je posle nezakonite i nehumane NATO agresije tražiti da Srbija postane član saveza koji ju je ubijao i razarao. Srbija ne želi da bude deo „humanitarnog intervencionizma“ kakav je preživela 1999. godine.

2. Neutralnost znači mir – Umesto sledbeništva politike sile i podređivanja tuđim vojnim, političkim i ekonomskim interesima, Srbija treba da propagira poštovanje međunarodnog prava i sistema UN, da aktivno promoviše princip jednakosti država i poštovanje njihovog suvereniteta, da se zalaže za dijalog i kompromis u rešavanju međunarodnih sporova i da odlučno podrži sve napore u pravcu jačanja mira, poštovanja razlika i tolerancije u svetu. Politika neutralnosti je odličan osnov za kredibilnu promociju ovih principa. Neutralnost u sebi nosi mir, kao što vojna alijansa nosi sukobe i rat.

3. Nove mogućnosti Srbije u spoljnoj politici – proglašenjem neutralnosti u Srbiji je otvorena nova mogućnost u sferi spoljne politike, koju, nažalost, do sada nije koristila. Neutralne države koriste upravo ovaj specifičan status da ojačaju svoj položaj na međunarodnoj sceni: one su domaćini raznih međunarodnih konferencija, posrednici u pregovorima, specijalni izaslanici ili pregovarači UN, one pružaju dobre usluge i usluge posredovanja u međunarodnim sporovima. Jaka, stabilna Srbija, kao jedina neutralna država u jugoistočnom delu Evrope bi morala da iskoristi šansu na međunarodnom političkom, ali i na ekonomskom planu, koja joj se pruža usled različitosti od evroatlanskog okruženja. Srbija treba da počne promociju svoje neutralne uloge, oslanjajući se na višedecenijsko prijateljstvo velike većine sveta.

4. Samostalnost u odlučivanju po pitanju odbrane i bezbednosti – politika neutralnosti daje velike mogućnosti državi da se, shodno svojim nacionalnim i državim interesima, prilagođava političko-bezbednosnoj situaciji u svetu. Pri donošenju odluka, država se rukovodi svojim prioritetima, a ne nalozima drugih država. Politika neutralnosti omogućava da kažemo „NE“ učešću u ratovima i sukobima koji nisu naši. Neutralnost znači odsustvo obaveza koje proizilaze iz članstva u vojnom savezu, obaveza i u ljudstvu i u novcu. Samostalnim odlučivanjem država može najbrže i najadekvatnije da reaguje na sve bezbednosne izazove u slučaju sopstvene ugroženosti. Neutralnost daje autonomiju odlučivanja o merama koje će biti preduzete unutar države radi zaštite zemlje i bezbednosti građana. Srbija treba da sama procenjuje šta je neophodno za odbranu zemlje i da sama izgrađuje svoj odbrambeni sistem, kao što je to radila decenijama unazad, kada je imala jednu od najvećih, najboljih i najpoštovanijih vojski u Evropi.

5. Ekonomski razvoj države i racionalno trošenje vojnog budžeta – Neutralne države su institucionalno uređene, ekonomski stabilne i socijalno obezbeđene zemlje. Bogata, uređena i jaka Srbija je ona koju svi sanjamo i koju treba da gradimo. Umesto izdvajanja novca za NATO budžet i naoružanje „po NATO standardima“ za tuđe ratove, Srbija bi trebalo da se okrene sebi i novac ulaže u svoju državu, u svoju vojsku i policiju, u svoju privredu, svoju nauku, svoje obrazovanje, svoje zdravstvo, svoju socijalnu zaštitu, svoju infrastrukturu. Neutralnost Srbije, zbog samostalnosti odlučivanja, omogućava racionalno trošenje sredstava iz budžeta shodno nacionalnim potrebama, a ne shodno vojnim potrebama jednog saveza. Srbija ne želi da kupuje oružje ili vojnu opremu po nepovoljnijim uslovima samo zato što je „saveznički obavezana“, niti želi da bude primoravana da ih kupuje nezavisno od sopstvene procene bezbednosnih potreba. Srbiji ne treba kritika koju sve češće slušaju Evropljani da nedovoljno troše na odbranu i da time ugrožavaju, ne svoju nacionalnu bezbednost, nego operaciju NATO u Avganistanu. Nama je važnije naše Kosovo od Avganistana. Nama je važnije da naš vojnik ima stan, nego da ode u Avganistan.

6. Svet ima četiri strane – neutralnost Srbije je odlična pozicija za uspostavljanje dobrih i prijateljskih odnosa sa svim zemljama sveta, bez ograničenja i predrasuda koje donosi članstvo u transatlantskom savezu. Srbija je i u blokovskoj podeli Evrope verovala da postoji pravo na izbor, pravo na slobodu, pravo na različitost i pravo na političku i vojnu samostalnost. Iz svog specifičnog položaja tokom Hladnog rata, Srbija je profitirala. Srbija se razvijala na spoznaji da oko nje postoje i Istok i Zapad i Sever i Jug. Nije ceo svet jedna vojna alijansa, nije ni deseti deo čovečanstva. Naši roditelji su nam ostavili četiri strane sveta, ostavimo i mi našoj deci istu širinu.

Srbija treba da razvija svoju neutralnost zato što:

-         verujemo u pravo na izbor

-         verujemo u slobodu i suverenost država

-         verujemo u multilateralizam i jaku ulogu UN

-         verujemo u pregovore, kompromis i međunarodno pravo, a ne u silu

-         poštujemo različitosti čovečanstva

Zato što:

-         neutralnost donosi mir, a vojne alijanse rat

-         ne želimo da budemo deo vojnog avanturizma kakav smo preživeli 1999.

-         možemo da kažemo NE budućim ratovima koji nisu naši

-         nećemo naoružavanje po tuđim standardima i po tuđim potrebama

Zato što:

-         sanjamo demokratsku i uređenu Srbiju, poput drugih neutralnih država

-         želimo dobre odnose sa svim zemljama sveta

-         znamo da možemo imati jaku vojsku mimo bloka, kao nekad

-         naši vojnici i policajci u misijama UN će biti dobrodošli i bezbedni

-         politički i ekonomski više dobijamo ako smo drugačiji od okruženja

-         želimo četiri strane sveta, a ne jednu.

Deklaracija o vojnoj neutralnosti Srbije

Član 1.

Vojna neutralnost u odnosu na postojeće vojne

saveze (u daljem tekstu vojna neutralnost)

predstavlja najbolji i najpouzdaniji način da

Srbija očuva državni suverenitet, integritet i

nezavisnost kao temelj svog slobodnog i sveukupnog

napretka i da obezbedi dostojanstven

život svojih građana.

Član 2.

Vojna neutralnost je najsigurniji garant mira,

a politika vojne neutralnosti najbolji put da se

Srbija razvija i napreduje u skladu sa sopstvenim

interesima.

Član 3.

Vojna neutralnost predstavlja izraz iskrenog

opredeljenja Srbije protiv politike sile, ugrožavanja

mira u svetu, agresije i rata.

Član 4.

Opredeljenost politici mira, izgradnji i očuvanju

unutrašnje i međunarodne bezbednosti dokaz

je da vojna neutralnost nije, niti može biti

uperena protiv drugih zemalja i najbolje svedoči

o spremnosti Srbije da ravnopravno sarađuje

sa svim zemljama u svetu koje poštuju univerzalna

načela međunarodnog prava sadržana

u Povelji UN.

Član 5.

Vojna neutralnost ne isključuje mogućnost saradnje

Srbije sa drugim zemljama u interesu zajedničke i opšte bezbednosti i omogućava da Srbija razvija sopstveni sistem bezbednosti u

skladu sa svojim nacionalnim i državnim interesima,

u cilju demokratskog, mirnog i stabilnog

razvoja Srbije.

Član 6.

Odustajanje od principa vojne neutralnosti i

pristupanje NATO paktu obavezalo bi Srbiju

da učestvuje u ratovima koji nisu u njenom interesu,

ograničilo bi njenu nezavisnost i slobodu

političkog odlučivanja, ugrozilo bi živote

njenih građana i opteretilo unutrašnji preobražaj

i napredak zemlje.

Član 7.

Niko ne može, niti ima pravo da donese odluku

o pristupanju Srbije bilo kom vojnom savezu

bez saglasnosti građana, koji o tome odluku

mogu doneti isključivo na referendumu.

(Demokratska stranka Srbije, 28. 10 . 2007)

B  Šta je to vojna neutralnost i zašto su je proglasile pojedine članice EU?

ŠTA JE TO NEUTRALNOST?

Vojna neutralnost ima dvojako značenje. Po izbijanju rata između drugih država, ona podrazumeva neučešće neutralne države u tom ratu. Neutralna zemlja ostaje po strani sukoba, bez bilo kakvih vojnih, političkih ili finansijskih obaveza da potpomogne jednu ili drugu zaraćenu stranu. Neutralna država održava veze sa zaraćenim stranama, tj. ne prekida diplomatske ili privredne odnose. U obavezi je da ne pomaže vojno sukobljene strane i da ih jednako tretira.

U savremenim međunarodnim odnosima, u doba mira, vojna neutralnost podrazumeva uzdržavanje od članstva u vojnim alijansama, tačnije u NATO kao preostalom vojnom savezu posle Hladnog rata. Razlog za uzdržavanje od članstva je jednostavan: ulaskom u NATO, država na sebe preuzima obavezu „kolektivne odbrane“, koja podrazumeva ne samo pravo na odbranu u slučaju napada na nju, već i obavezu odbrane u slučaju napada na bilo koju članicu NATO (na osnovu čl. 5 osnivačkog akta NATO iz 1949. godine). Obaveza „kolektivne odbrane“ je nespojiva sa konceptom neutralnosti.

Neutralnost kao promenljiva kategorija

Kao što su međunarodni odnosi promenljiva kategorija, tako se i neutralnost prilagođava pravilima međunarodnog poretka. Neutralnost 18. i 19. veka nije ista kao neutralnost 21. veka. Sistem kolektivne bezbednosti, koji su uvele Ujedinjene nacije, je promenio koncept neutralnosti iz ranijeg perioda, prevashodno zbog obaveza država koje imaju na osnovu članstva u UN. Takođe, priključenje EU ima uticaj na neutralnost država shodno obavezama koje proističu iz članstva. Ipak, savremeni koncept neutralnosti je kompatibilan i članstvu u UN i članstvu u EU, o čemu svedoči niz neutralnih država članica ovih organizacija. Neutralnost jedino nije kompatibilna obavezama koje proističu iz članstva u NATO, jer je NATO u osnovi vojni savez, sa političkom dimenzijom.

Međunarodna obaveza poštovanja neutralnosti

Neutralnost podrazumeva prava i obaveze kako neutralne države, tako i ostalih država u odnosu na neutralnu državu. Poštovanje neutralnosti jedne zemlje u sukobima je garantovano „Konvencijom o poštovanju prava i obaveza neutralnih zemalja i osoba u slučaju rata na zemlji“ (Haška konvencija iz 1907. godine) i drugim konvencijama koje su usvojene tokom Druge Haške konferencije. Srbija, zajedno sa 110 zemalja sveta (uključujući zemlje EU, SAD, Rusiju i Kinu) je obavezana ovim Konvencijama. Pogledajte tekst Haške konvencije iz 1907. godine – link http://avalon.law.yale.edu/20th_century/hague05.asp

Obaveze neutralne zemlje i strana u ratu u pogledu neutralnosti

Prema Haškim konvencijama, zaraćene strane su dužne da poštuju nepovredivost neutralne države. Na njenoj teritoriji se ne sme voditi rat. U slučaju da zaraćene strane ipak uđu na njenu teritoriju, neutralna zemlja ima pravo na odbranu, tj. može pribeći oružanoj sili. Ako strana vojska prebegne na teritoriju neutralne zemlje, ona će ih razoružati i deportovati. Sa druge strane, neutralna zemlja je dužna da sve povlastice i privilegije koje pruži jednoj zaraćenoj strani, omogući i drugoj. Neutralna zemlja ne sme dozvoliti tranzit vojske, vozila, municije ili opreme zaraćenih strana, i ne sme omogućiti postavljanje sredstava komunikacija zaraćenih strana na svojoj teritoriji. Neutralna zemlja ne sme dopustiti regrutaciju boraca na svojoj teritoriji, ali nije odgovorna ako pojedinci prelaze granicu i priljučuju se zaraćenim stranama. Privredna delatnost sa zaraćenim stranama je dozvoljena, čak i ako se radi o izvozu oružja, municije ili materijala koji može da se koristi za ratovanje. Imovina neutralne države na teritoriji zaraćenih zemalja je zaštićena i ona ne može biti predmet oduzimanja za vojne potrebe. Teritorijalne vode neutralne zemlje su nepovredive. Zabranjeno je ustupanje brodova neutralne države zaraćenim stranama (ali je izvoz brodova, municije i ratnog materijala dozvoljen). Strani brodovi zaraćenih strana u lukama neutralne zemlje ne smeju biti duže od 24 sata (u suprotnom mogu biti zaplenjeni). Sipanje goriva za ratne brodove zaraćenih strana je dozvoljeno, ali samo onoliko koliko je potrebno da brod doplovi do svoje matične zemlje.

Pravo na odbranu

Proglašenjem neutralnosti država šalje dve poruke: da neće učestovati u ratovima trećih zemalja i da se neće učlanjivati u vojne saveze. Proglašenje neutralnosti ne znači da se zemlja odriče prava na odbranu, koje je danas garantovano i Poveljom UN. Tokom svetskih ratova, neutralne zemlje su isticale da će se braniti u slučaju napada, neke od njih čak navodeći da će se priključiti suprotnom taboru ako ih neko napadne (što je služilo za odvraćanje Nemačke od napada). Švajcarska je tokom Drugog svetskog rata oborila 26 aviona u svom vazdušnom prostoru i deportovala preko 200 pilota, a da nijedna zaraćena strana nije uložila protest zbog ovih akcija, smatrajući da je u pitanju pravo na odbranu i na zaštitu neutralnosti.

Neutralnost ne znači izolaciju

Nijedna neutralna zemlja se nije priključila NATO, već one održavaju veze sa savezom preko programa Partnerstvo za mir. Program im omogućava da same odlučuju o nivou, vrsti i intenzitetu veza koje imaju sa NATO, bez obaveza koje nameće članstvo u NATO. Na taj način, neutralne zemlje se čuvaju od nametanja obaveza spolja u osetljivoj sferi bezbednosti, zadržavajući dovoljno manevarskog prostora da samostalno, u skladu sa svojim državnim interesima, određuju spoljnopolitičke i vojne prioritete.

Unutar Evropske unije postoji pet neutralnih zemalja: Švedska, Finska, Austrija, Irska i Malta. Način proglašenja neutralnosti, razlozi za proglašenje i vreme proglašenja neutralnosti su različiti od zemlje do zemlje. Neutralnost je prihvatljiv koncept sa stanovišta Evropske unije i kao takav kompatibilan sa procesom evrointegracije Srbije. Članstvom u EU, Srbija bi se priključila klubu neutralnih zemalja, kao jedina neutralna zemlja jugoistočne Evrope (Sever ima Finsku i Švedsku, Zapad Irsku, a Centralna Evropa Austriju). Iz takvog položaja, Srbija bi mogla da ima više koristi na međunarodnoj sceni nego kao još jedna u nizu atlantskih država u regionu.

Neutralnost kao sredstvo spoljne politike

U savremenim međunarodnim odnosima, neutralnost se koristi i kao sredstvo spoljne politike. Neutralnost omogućava vladi da slobodnije i samostalnije odlučuje o nacionalnoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Neutralne zemlje koriste specifičan status da se nametnu kao pregovarači i posrednici u međunarodnim sporovima, pružaoci dobrih usluga, zastupnici interesa drugih zemalja, specijalni izaslanici i prestavnici, domaćini velikih konferencija ili domaćini sedišta velikih međunarodnih i regionalnih organizacija (dovoljno je pogledati Ženevu ili Beč). Upravo imidž nepristrasnosti i neutralnosti predstavlja njihovu prednost u odnosu na druge države i najbolja je preporuka za angažman manjih evropskih zemalja u velikim svetskim poslovima.

I SAD su bile neutralne

Mnoge će iznenaditi činjenica da su SAD veći deo svoje istorije bile neutralne, ostajući mimo velikih ratova 18. i 19. veka. SAD su prvi put proglasile neutralnost par godina po usvajanju Ustava, zbog rata između Francuske, sa jedne i Britanije i njenih saveznika, sa druge strane (pogledajte tekst Proklamacije o neutralnosti SAD koju je potpisao prvi američki predsednik Džordž Vašington 1793. godine – link http://avalon.law.yale.edu/18th_century/neutra93.asp ). Tokom 19. veka Amerika je ostajala neutralna u sukobima evropskih sila. I prve tri godine po izbijanju Prvog svetskog rata, SAD su nastavile sa zvaničnom politikom neutralnosti, a u ratna dejstva su se uključile aprila 1917. godine.  Američki Kongres je usvojio seriju zakona („Neutral Acts”) neposredno pred Drugi svetski rat (1935, 1936, 1937. i 1939. godine). Tokom Drugog svetskog rata, SAD su napustile politiku neutralnosti.

NEUTRALNE ZEMLjE I NATO

Neutralne zemlje su učesnice programa Partnerstvo za mir, preko koga održavaju kontakte i ostvaruju saradnju sa NATO. Sve one procenjuju da ovaj Program ne ugrožava njihovu neutralnost, odnosno da im ostavlja dovoljno prostora da sarađuju po političko-vojnim pitanjima sa NATO, bez povrede načela neutralnosti. Jedina neutralna zemlja koja je istupila i ponovo pristupila Programu je bila Malta (o tome detaljnije možete pogledati o odeljku o Malti). Program Partnerstvo za mir postoji od 1994. godine i primarno je bio namenjen zemljama bivšeg Varšavskog pakta, ali danas obuhvata i druge evropske zemlje, kao i zemlje Centralne Azije i Kavkaza (pogledajte listu 22 države učesnice Partnerstva za mir link http://www.nato.int/cps/en/natolive/51288.htm).

Države učesnice programa Partnerstvo za mir ostvaruju politički dijalog sa NATO unutar posebnog foruma koji se zove Savet evroatlantskog partnerstva (skraćeno EAPC). Na Savetu se sastaju ambasadori članica NATO i Partnerstva za mir, radi razmatranja političko-bezbednosnih pitanja koja su aktuelna u datom trenutku. Savet se godišnje sastaje i na nivou ministara, a sa ovih sastanaka se izdaje deklaracija o najvažnijim temama koje su debatovane.

Pored političkog dijaloga, Partnerstvo za mir nudi i podršku zemlji u vojnim pitanjima, uz jasnu ogradu da, za razliku od članstva, zemlje Partnerstva za mir same odlučuju u kom obimu će sarađivati i koje korake će preuzeti u bezbednosnom i odbrambenom sektoru. Za razliku od članstva u NATO gde država preuzima veće obaveze, u Partnerstvu za mir je državi ostavljena sloboda da odluči, prema sopstvenim interesima, da li će učestovati u određenoj vojnoj aktivnosti (nezavisno da li se radi o obuci, vežbi i operaciji).

Neutralne evropske zemlje su aktivne unutar programa Partnerstvo za mir, bilo da se radi o kursevima i seminarima, učešću u vojnim vežbama ili misijama. Ove zemlje ističu značaj poštovanja multilateralizma, posebno uloge UN. Kao članice EU, one traže održavanje veza EU i NATO kada je reč o bezbednosnim i vojnim pitanjima. Iako aktivno deluju unutar NATO, nijedna od ovih država nije preduzela nijedan korak koji bi implicirao članstvo u NATO. One ostaju na poziciji potrebe saradnje sa Alijansom, ali uz jasno poštovanje njihovog specifičnog neutralnog statusa, koje isključuje članstvo u vojnim paktovima, stacioniranje stranih trupa ili otvaranje baza na njihovoj teritoriji.

Srbija je primljena u Partnerstvo za mir u decembru 2006. godine. Krajem 2007. godine u Narodnoj skupštini je usvojena rezolucija u kojoj je, između ostalog, proglašena vojna neutralnost Srbije. Srbija sarađuje sa NATO u okviru Partnerstva za mir u političkim i vojnim poslovima. Imajući u vidu bombardovanje Srbije od strane NATO 1999. godine, politiku NATO po pitanju KiM, rezoluciju kojom je proglašena vojna neutralnost i jasno većinsko opredeljenje Srbije protiv članstva u NATO, Srbija nema razloga da menja postojeći okvir saradnje, ostajući u krugu evropskih neutralnih zemalja.

NEUTRALNE ZEMLjE – ČLANICE EU

(odredbe Lisabonskog sporazuma)

Unutar Evropske unije postoji pet neutralnih država: Austrija, Finska, Švedska, Irska i Malta. Ove zemlje su procenile da članstvo u EU ne povređuje njihovu neutralnost, tj. da je članstvo u EU kompatibilno sa njihovom spoljnom i bezbednosnom politikom neutralnosti. Irska je prva neutralna država koja je postala članica EU, a Malta poslednja. Tri neutralne zemlje, Austrija, Finska i Švedska su dugo godina odbijale da zatraže članstvo u EU zbog blokovske podele Evrope, smatrajući da bi priključenje tadašnjoj EEZ bilo svrstavanje uz zapadni blok. Nestankom blokova, sve tri su podnele zahtev za članstvo i primljenje su u EU, 1995. godine.

Evropska unija poseduje od 1999. godine posebnu politiku saradnje država članica u oblasti bezbednosti i odbrane, koja se zove „zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU“ (skraćeno ZBOP). Ovo je samo jedna od tridesetak zajedničkih politika EU (postoje npr. zajednička monetarna politika, poljoprivredna politika, politika proširenja, konkurencije i dr). ZBOP je politika relativno novijeg datuma jer se EU formirala primarno kao ekonomska integracija, te je bezbednosni segment saradnje do pre desetak godina bio van fokusa čisto evropskog Brisela. ZBOP je deo šire spoljne politike EU.

U nedavno usvojenom Lisabonskom sporazumu, postoje četiri člana i dva Protokola kojima je definisana saradnja članica na vojnom i bezbednosnom planu. Odredbama Lisabonskog sporazuma predviđena je mogućnost stvaranja zajedničke odbrane evropskih zemalja pod okriljem EU u budućnosti. Takođe, precizirana je obaveza pružanja pomoći u slučaju da neka članica bude žrtva agresije („klauzula uzajamne pomoći“), kao i načelo solidarnosti država u slučaju terorizma ili elementarnih nepogoda („klauzula solidarnosti“). Ugovorom je predviđeno i stvaranje borbenih trupa EU, kao i dodatni oblici saradnje država kroz Evropsku agenciju za odbranu i stalne strukture u Briselu. Van EU, Unija može slati misije po svetu, i civilne i vojne (jedna takva civilna misija je EULEKS na KiM). Pogledajte odredbe Sporazuma o ZBOP od člana 42 do 46 link http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2008:115:0013:0045:EN:PDF

Odredbe Lisabonskog sporazuma o vojnoj i bezbednosnoj saradnji su bile najkontraverznije za Irsku, koja je tražila dodatne garancije zarad zaštite svoje neutralnosti (o garancijama EU Irskoj pogledajte odeljak o Irskoj). Ono što je važno za sve neutralne države je odredba Lisabonskog sporazuma koja kaže da odrebe o ZBOP „neće prejudicirati specifičan karakter politike bezbednosti i odbrane pojedinih država članica“. Jednostavno rečeno, ova rečenica je garancija neutralnim zemljama da neće morati da preduzmu bilo kakve akte koji bi mogli da naruše njihovu neutralnost.

Kao detalj, treba navesti i da jedna članica EU – Danska ima izuzeće (tzv. opt out) iz ZBOP, tako da u vojnom delu ZBOP formalno učestvuje 26 država članica EU, ne 27. Naime posebnim Protokolom Danskoj je garantovano, na njen zahtev, da ne mora da učestvuje u donošenju odluka koje se tiču vojnog angažmana, niti da finansira vojne operacije EU.

Za kraj, treba uočiti jednu značajnu karakteristiku ZBOP. Ovo je jedna od politika gde je uloga briselskih struktura izuzetno ograničena. Sve odluke koje se tiču evropske ZBOP, tj. odbrane i bezbednosti, bilo da se radi o pitanjima unutar EU ili o angažmanu po svetu, donose isključivo države članice i to tako što sve moraju biti saglasne. Takođe, primena odluka iz Brisela je na nivou država članica, koje određuju kako će ih sprovesti.

IRSKA

Irska je jedina članica Evropske unije čiji se narod na referendumu izjašnjavao o Lisabonskom sporazumu. Jedan od razloga većinskog negativnog glasanja na prvom referendumu u junu 2008. godine je bilo uverenje Iraca da Lisabonski ugovor narušava neutralnost Irske. Irska vlada je nakon neuspeha referenduma tražila i dobila garancije drugih članica EU da će osobenosti Irske vis-à-vis neutralnosti biti uvažene (pogledajte garancije date Irskoj link http://ec.europa.eu/ireland/lisbon_treaty/lisbon_treaty_progress/index_en.htm). Na ponovljenom referendumu u oktobru 2009, posle datih garancija, Lisabonski sporazum je prihvaćen. Uspeh u dobijanju garancija od drugih 26 članica je primer da jedna država EU može zaštiti svoju nacionalnu politiku unutar šire evropske zajednice, uz upornost i doslednost u političkom stavu.

Lisabonski sporazum je za Irce bio sporan, između ostalog, zbog odredbi o evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici (CSDP), posebno u delu o vojnoj saradnji unutar EU. Irskoj je garantovano da ova „evropska politika neće prejudicirati tradicionalnu politiku vojne neutralnosti Irske“. Irska ima pravo da sama odlučuje: o vrsti pomoći koje će pružiti drugim zemljama EU u slučaju terorističkog napada ili agresije, o učešću u eventualnoj zajedničkoj odbrani EU u skladu sa irskim ustavnim uređenjem (podrazumeva se raspisivanje referenduma), o učešću u Evropskoj agenciji za odbranu ili novim strukturama za vojnu saradnju unutar EU, o izdacima za vojsku i odbrambenim kapacitetima i o angažmanu u vojnim operacijama EU. Osim toga, Irskoj je garantovano da Lisabonski sporazum ne stvara evropsku vojsku niti propisuje obavezno služenje vojnog roka. U suštini, Irska je dobila garancije da kao neutralna država može samostalno da odlučuje o obimu i vrsti angažmana u vojnoj saradnji unutar EU.

Lisabonski sporazum nije prvi sporazum EU koji je odbačen na referendumu. Irska je dva puta glasala i o Sporazumu iz Nice (iz 2001. godine), a drugi referendum je bio uspešan nakon što je Irska dobila garancije da „njeno učešće u spoljnoj i bezbednosnoj politici EU ne prejudicira njenu tradicionalnu politiku vojne neutralnosti“. Ista rečenica „Ireland confirms that its participation in the European Union’s common foreign and security policy does not prejudice its traditional policy of military neutrality“ je našla svoje mesto i u tumačenju Lisabonskog sporazuma.

Irska promoviše neutralnost kao jedno od glavnih obeležja svoje spoljne politike. Uz isticanje multilateralizma, posebno uloge UN, uz poštovanje obaveza prema EU koje ne dovode u pitanje njenu neutralnost i uz saradnju sa NATO isključivo u okviru Partnerstva za mir (kome se priključila kao poslednja od neutralnih zemalja 1999. godine), Irska promoviše koncept aktivne neutralnosti, koji podrazumeva njeno aktivno postavljanje u međunarodnim poslovima. Irska vojno učestvuje u mirovnim operacijama pod uslovom da one imaju trojnu odluku: UN, Vlade Irske i Parlamenta Irske (takozvani Triple-Lock sistem). Irska ističe da joj je politika neutralnosti donela pozitivne efekte u prošlosti i da nema razloga da menja dobar kurs.

Irska neutralnost nije definisana unutrašnjim aktima (ni Ustavom), ali je poštovana od svake vlade, imajući u vidu većinsko opredeljenje Iraca.

AUSTRIJA

Austrijska neutralnost je proglašena u Parlamentu oktobra 1955. godine. U Aktu o neutralnosti, koji je postao sastavni deo Ustava, kaže se da „Austrija slobodnom voljom proglašava stalnu neutralnost“, te da „u budućnosti neće pristupiti nijednom vojnom savezu i neće dozvoliti baze stranih trupa na svojoj teritoriji“. Akt je usvojen dan posle povlačenja poslednjeg stranog vojnika sa teritorije Austrije, koji su stacionirani posle Drugog svetskog rata. Za dan državnosti Austrije je uzet dan proglašenja Akta o neutralnosti.

Kao neutralna zemlja, Austrija se opredelila za politiku „aktivne neutralnosti“, tj. aktivnog učešća u spoljnim i bezbednosnim poslovima. Kao i Švajcarska, Austrija ima veoma zapaženu ulogu na međunarodnoj sceni: domaćin je međunarodnih konferencija, posrednik je u pregovorima, njene diplomate su često specijalni izaslanici, a u Beču se nalazi sedište dela organizacija UN, kao i sedište OEBS.

Austrijska neutralnost je nastala po modelu švajcarske neutralnosti. Međutim, za razliku od Švajcarske koja dugo godina nije želela da postane članica UN zbog restriktivnijeg tumačenja pojma neutralnosti, Austrija je odmah po uspostavljanju suvereniteta postala članica UN (1955. godine) i preuzela je obaveze koje proističu iz koncepta kolektivne bezbednosti na osnovu Poglavlja VII Povelje UN (od sprovođenja sankcija UN do učešća u mirovnim operacijama UN, gde se procenjuje da je učestvovalo preko 50.000 vojnika od prve misije Austrije u Kongu). Austrija ističe posebno važnu ulogu UN o očuvanju mira i bezbednosti danas u svetu.

Ulaskom u EU 1995. godine, Austrija je prihvatila odredbe Ugovora iz Mastrihta (1992) koje su se ticale evropske politike bezbednosti i odbrane, čime je austrijska neutralnost „evropeizirana“. Austrija podržava razvoj evropskih bezbednosnih struktura i aktivno učestvuje u evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, uključujući i učešće u operacijama EU. Najkontraverznije pitanje sa aspekta neutralnosti za Austriju je bilo učešće u tzv. borbenim grupama EU, u kojima Austrija učestvuje sa Nemačkom i Češkom (borbene grupe EU nikad do sad nisu upotrebljene).

Ono što predstavlja jasnu granicu kada je reč o austrijskoj neutralnosti je članstvo u NATO. Austrija je opredeljena da ne ulazi u vojne alijanse, da ne dozvoli stacioniranje stranih trupa na svojoj teritoriji, niti da učestvuje u ratnim dejstvima. Austrija, kao neutralna država, nije dozvolila prelet aviona NATO preko svoje teritorije tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. Austrija je aktivna u programu Partnerstvo za mir, ali bez pretenzija za članstvom u NATO. Za Austriju neutralnost znači sigurnost, a angažman u okviru UN i EU, te veze sa NATO preko programa Partnerstvo za mir su dovoljan okvir za ostvarivanje veoma vidljive političko-bezbednosne uloge na međunarodnoj sceni.

ŠVEDSKA

Švedska gotovo dva veka nije učestvovala u ratu, još od doba Napoleona. Smatra se da švedska neutralnost postoji od početka 19. veka, tj. od 1814. godine kada je Švedska poslednji put učestvovala u oružanim sukobima. Švedska neutralnost je zasnovana na tradiciji, pre nego na međunarodnim aktima. Formalno, neutralnost je proglašena tek 1834. godine, odlukom kralja Gustava XIV. Uoči oba svetska rata, vlada Švedske je usvajala posebne deklaracije o neutralnosti, kojima je potvrđivala status nezaraćene strane. Švedska nije napadnuta tokom ovih ratova. Švedska je isticala svoju neutralnost i u doba Hladnog rata, iako je nesumljivo politično-ekonomskim uređenjem bila zemlja bliža Zapadu. Zbog izbegavanja svrstavanja uz blokove, nije želela da se priključi ni Evropskoj ekonomskoj zajednici, preteči današnje Evropske unije. Postala je članica EU 1995. godine, zajedno sa još dve neutralne zemlje, Finskom i Austrijom. Ne razmatra pitanje članstva u NATO.

Švedska je svoju spoljnu i bezbednosnu politiku zasnivala na neutralnosti, dobrim odnosima sa zemljama okruženja (neutralnom Finskom i zemljama članicama NATO Norveškom, Danskom i Islandom) i privrženosti sistemu kolektivne bezbednosti UN. Švedska danas daje veliki doprinos mirovnim operacijama, zasnovanim na međunarodnom pravu, sa posebnim isticanjem značaja Saveta bezbednosti UN u očuvanju svetskog mira. Od 1963. godine propagira takozvanu „aktivnu neutralnost“ koja podrazumeva visok angažman države na međunarodnom planu, diplomatskim sredstvima.

Po ulasku u EU, Švedska je preuzela sve obaveze koje proističu iz zajedničke politike bezbednosti i odbrane EU i odlučila se na aktivnu ulogu unutar evropskih mogućnosti. Švedska podržava razvoj evropske saradnje u oblasti odbrane kao i bezbednosne saradnje, iako je s kraja devedesetih imala rezerve na ovlašćenja EU da autonomno deluje u oblasti bezbednosti. Kao i u Finskoj, i u Švedskoj istraživanja javnog mnjenja pokazuju veću podršku evropskoj vojnoj saradnji, nego priključenju NATO. U Švedskoj neretko se čuje teza da bi članstvo u NATO upravo umanjilo nivo sigurnosti zemlje, jer bi Švedska postala manje samostalna u odličivanju po pitanjima odbrane. Švedska, zajedno sa Finskom, planira učešće u borbenim trupama EU. U Švedskoj je posebna tema i nuklearno naoružanje.

Švedska neutralnost vidi kao deo nacionalnog indentiteta i stoga je veoma teško učiniti zaokret ka politici svrstavanja uz vojne paktove. Švedska je ponosna na svoj „treći put“. Švedska nastavlja bezbednosnu politiku van vojnih saveza, koja joj je donela mir, prosperitet i jaku socijalnu državu.

FINSKA

Posle Drugog svetskog rata, Finska je vodila striktnu politiku neutralnosti, proglašenu između dva svetska rata. Kao neutralna država, Finska je tokom Hladnog rata izbegavala konfrontaciju sa velikim silama po političkim, ekonomskim i vojnim temama, verujući da najbolje može zaštiti svoje interese ako ima dobre odnose sa oba bloka. Finska je sve vreme održavala posebne veze sa SSSR-om, sa kojim je delila 1300 km granice, verujući da na taj način može uživati podršku i zaštitu velikog suseda i izgraditi bolje veze sa Zapadom. Na osnovu sporazuma s SSSR-om iz 1948. godine, Finska se obavezala da će pitanje odbrane isključivo vezati za svoju teritoriju, a preambula Sporazuma je priznala želju Finske da ostane van konflikta velikih sila. Sporazum prvi međunarodni dokument koji se tiče neutralnosti, iako je ona proglašena još između dva svetska rata. Finska smatra da je uz pomoć neutralnosti uspela da sačuva svoju nezavisnost i da je politikom nesvrstavanja uz jedan ili drugi blok najbolje zaštitila sebe.

Finska je postepeno dobijala priznanje neutralnosti tokom pedesetih godina. Posete predsednika Finske Ura Kekonena su pratile političke deklaracije, u kojima je prihvatana neutralnost Finske (iako one nisu pravno obavezujuće, ipak su pokazivale politički pravac kojim ide Finska). U jednoj rečenici, Kekonen je definisao ulogu Finske u međunarodnim odnosima: ne vidi svoju državu kao sudiju, već kao doktora – njena uloga nije da presuđuje, nego da dijagnosticira problem i nađe lek.

Blokovska podela sveta je onemogućila prijem Finske u UN do 1955, od kada Finska aktivnije nastupa u spoljnopolitičkim i bezbednosnim poslovima u svetu. Finska aktivno učestvuje u mirovnim operacijama UN od šezdesetih godina prošlog veka. Finska se priključila EU 1995. godine. Od tad daje poseban doprinos evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, učestvujući u svim njenim segmentima i prihvatajući sve odredbe Lisabonskog sporazuma. Finska je i učesnica programa Partnerstvo za mir, u okviru koga sarađuje sa NATO.

Finska kao neutralna zemlja ima blisku saradnju sa svim nordijskim zemljama. Veliki je zagovornik saradnje severnih zemalja, ističući značaj ovog regiona i važnost očuvanja dobrih odnosa na severu. Od 1955. članica je Nordijskog saveza, koji obuhvata Dansku, Norvešku, Island i Švedsku. Iako su od finskih zvaničnika dolazile ideje da sve nordijske zemlje proglase neutralnost ili da proglase zonu bez nuklearnog oružja polovinom prošlog veka, ove ideje nisu naišle na prijem, imajući u vidu da tri zemlje Nordijskog saveza pripadaju NATO.

Finska smatra da pozicija neutralnosti i danas omogućava najbolju zaštitu njenih interesa. Dvotrećinska podrška stanovništva neutralnosti govori u prilog očuvanja ove politike

MALTA

Malta je proglasila vojnu neutralnost 1980. godine, po zatvaranju britanskih i NATO baza na svojoj teritoriji (NATO je na Malti imao regionalni centar za Mediteran od 1953. godine). U bilateralnom sporazumu sa Italijom 1980. godine prvi put je u jednom međunarodnom aktu pomenuta neutralnost Malte. Malta se obavezala da neće ulaziti u vojne alijanse i da neće dozvoliti strane trupe ili strane baze na svojoj teritoriji, a Italija je garantovala neutralnost i obavezu konsultacija radi dobijanja vojne pomoći ukoliko ta neutralnost bude ugrožena  (kasnije će neutralnost biti pomenuta i u Sporazumu sa Libijom i drugim ugovorima).

Neutralnost je amandmanski uneta u Ustav izmenama iz 1987. godine. U Ustavu Malte stoji da je Malta neutralna zemlja koja se aktivno zalaže za mir, sigurnost i socijalni napredak svih naroda sveta i da sprovodi politiku nesvrstavanja i neučešća u vojnim alijansama. To znači da Malta neće dozvoliti strane baze na svojoj teritoriji i da neće dozvoliti upotrebu svojih vojnih objekata stranim trupama, sem po odobrenju Vlade Malte u slučaju da se radi o odbrani Malte ili o primeni mera na osnovu odluka Saveta bezbednosti UN. Takođe, Malta neće dozvoliti boravak stranih trupa na svojoj terirotiji, sem ukoliko su angažovani na civilnim poslovima i ukoliko pomažu odbranu Malte. Luke Malte će biti korišćene za civilne potrebe, a vojnim brodovima je omogućen pristup samo zarad opravke i to ako se nalaze u neborbenom stanju ili zbog proizvodnje.

Zbog specifičnog geostrateškog položaja u Mediteranu, Malta je smatrala da će uz pomoć neutralnosti najbolje zaštititi svoju samostalnost u odlučivanju po bezbednosnim pitanjima. Pored odnosa sa Evropom, za Maltu je od vitalnog značaja i dobar odnos sa Mediteranskim zemljama, posebno sa Severom Afrike. Malta je, pored Kipra i Jugoslavije, bila jedna od evropskih članica Pokreta nesvrstanih zemalja, iz čijeg članstva je istupila pred prijem u EU. Malta načelno ne učestvuje u mirovnim operacijama, ali, kako smatra da doprinos miru ne mora biti samo u vojnim trupama već postoje i drugi načini, opredelila se za pružanje obuke i ekspertize kada je reč o pomorskom pravu (koje je za Maltu od posebnog značaja imajući u vidu položaj zemlje), diplomatiji i učenju arapskog jezika i kulture.

Kada je reč o odnosima sa NATO, Malta je jedina zemlja koja je istupila i ponovo pristupila programu Partnerstvo za mir. Malta se priključila Partnerstvu za mir 1995. godine, da bi iz njega istupila godinu dana kasnije. Međutim, nakon članstva u EU 2004. godine, Malta je uočila, kako bi učestvovala aktivno u evropskoj bezbednosnoj i vojnoj saradnji, da je potrebno da održava veze i sa NATO, te se 2008. godine ponovo priključila Partnerstvu.

NEUTRALNOST VAN EU: ŠVAJCARSKA

Jedan od sinonima švajcarske države je njena neutralnost. Švajcarska je opredeljenjem za neutralnost demonstrirala svojim velikim susedima (Francuska, Nemačka i Italija) spremnost da ostane po strani njihovih evropskih ratova, a zauzvrat je očekivala da susedne zemlje poštuju njenu slobodu i nezavisnost. Švajcarska neutralnost je dakle, pored očuvanja unutrašnje stabilnosti i poretka, imala za cilj i obezbeđenje zaštite od napada spolja. Iako istoričari pominju efektivnu neutralnost Švajcarske od 1515. godine (kao opredeljenje posle poraza u ratu sa Francuzima), prvi akt proglašenja neutralnosti datira iz 1674. godine (odluka Saveta konfederacije, Tagsatzung-a). Švajcarska neutralnost je formalno priznata od strane velikih sila tek posle nekoliko vekova, na Bečkom kongresu 1815. godine. Viševekovna stabilnost države uz sve različitosti njenih kantona, ekonomski i finansijski napredak i u najtežim vremenima u Evropi, kao i današnji međunarodni prestiž koja ova država uživa, govori da je Švajcarska izabrala dobro sredstvo za zaštitu svoje teritorije i samostalnosti. Švajcarski model neutralnosti je poslužio i drugim državama kao primer (npr. Austriji).

Švajcarska je svoju neutralnost tumačila veoma restriktivno. Tek posle pozitivnog referenduma, postala je članica UN 2002. godine. Na referendumima je odbijala članstvo u EU. Švacarska neutralnost nikako ne znači njenu spoljnopolitičku izolovanost, naprotiv. Švajcarska je danas evropsko sedište organizacije i agencija UN, te drugih međunarodnih organizacija poput Svetske trgovinske organizacije ili Crvenog krsta. Često je domaćin mirovnih pregovora i razgovora u Ženevi, bilo da se radilo o Balkanu ili Bliskom Istoku, te velikih međunarodnih konferencija, a njeni predstavnici su tradicionalno učesnici u rešavanju međunarodnih sporova.

Iako neutralna zemlja, Švajcarska ima veliku vojsku (oko 200.000 pripadnika), koja je na globalnom planu angažovana u mirovnim misijama pod mandatom UN. Švajcarci su referendumom prihvatili amandman na Zakon o vojsci 2001. godine kojim je odobreno angažovanje vojske van granica Švajcarske u mirovnim operacijama. Mirovne misije odobrava Parlament ako broje više od 100 vojnika i traju duže od 3 nedelje. Švajcarska vojska ne sme učestvovati u borbenim dejstvima, već samo u akcijama očuvanja mira. Švajcarska ističe da su upravo kontigenti neutralnih zemalja najbolja pomoć ugroženom stanovništvu, sa kojim najlakše stupaju u kontakt i od kojih su prihvaćeni zato što ne učestvuju u vojnim intervencijama.

Švajcarska je jasno opredeljena protiv članstva u NATO, jer je članstvo u vojnim paktovima suprotno neutralnosti. Švajcarska je odbila tranzit NATO preko svoje teritorije tokom bombardovanja Srbije, upravo pozivajući se na neutralnost i odsustvo odobrenja UN za vojne akcije NATO. Švajcarska je nije učestvovala ni na koji način u ratu u Iraku i smatra da je striktna politika neutralnosti najbolja zaštita od terorizma. Švajcarska je veoma aktivna u programu Partnerstvo za mir, uz jasnu ogradu da njene aktivnosti ne smeju ugroziti neutralnost.

Švajcarska je dokaz da neutralna zemlja itekako može biti aktivna na međunarodnoj sceni, upravo koristeći neutralnost da političkim, ekonomskim i vojnim kapacitetima ojača svoj svetski uticaj. Za Švajcarsku, neutralnost je sredstvo kojim stvaruje prestiž u međunarodnim političkim i ekonomskim odnosima. Skoro 90% Švajcaraca podržava neutralnost kao temeljni princip spoljne i bezbednosne politike. Napuštanje politike neutralnosti je gotovo nemoguće jer ono zahteva prethodni referendum o odbacivanju neutralnosti, čiji ishod bi bio više nego očigledan.

V  Vojno – odbrambena politika EU kao alternativa NATO

SARADNjA NA BEZBEDNOSNO-VOJNOM PLANU U EVROPSKOJ UNIJI

Posebna politika bezbednosti i odbrane EU – ZBOP

U EU postoji 30-tak posebnih politika (nama su poznate npr. politika proširenja, poljoprivrede, tržišta, konkurencije, transporta, carina i dr), a jedna od njih se tiče evropske bezbednosti i odbrane. Bezbednosno-odbrambena politika EU zvanično postoji od 1999. godine i do sada nije detaljnije predočena javnosti u Srbiji. Njen pun naziv pomalo rogobatno zvuči na srpskom jeziku: zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU (ZBOP, engl. skr. CSDP od Common Security and Defence Policy). Ova politika je integralni deo šire, spoljne politike EU (CFSP – Common Foreign and Security Policy), tačnije jedan njen segment. Pogledajte sajt ZBOP, radi uvida u opseg ove politike http://www.consilium.europa.eu/showPage.aspx?id=261&lang=en.

Šta je zajednička i odbrambena politika EU?

Zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU definiše načine i oblike saradnje između država članica „pod kapom EU“ na bezbednosnom i vojnom planu. Ona obuhvata saradnju članica kako unutar EU, tako i njihov angažman van EU u civilnim i vojnim misijama.

Odbrana u ekonomskoj uniji?

EU, ranije EEZ, nije nastala kao integracija sa vojnim ili borbenim ambicijama. Interes članica je primarno bilo povezivanje u ekonomskoj sferi. Međutim, vremenom su države postepeno širile saradnju i na druge, ne-ekonomske oblasti. Tako je došlo do oblikovanja prvo evropske spoljne politike, i unutar nje do bezbedosno-vojnog povezivanja, posebno u poslednjih 10-tak godina. Ključ za proširenje saradnje na druge domene unutar EU je bila politička volja država članica.

Kratki istorijat saradnje u sferi odbrane

Zapadnoevropska unija, osnovana 1948. godine, je godinama predstavljala okvir saradnje dela članica EEZ i drugih evropskih zemalja na vojno-bezbednosnom planu. Danas, ona se tretira kao prevaziđena organizacija i njeno gašenje je predviđeno do polovine 2011. godine. Tokom 1950-tih godina bilo je pokušaja da se uspostavi evropska odbrambena zajednica, ali je ceo projekat propao zbog odbijanja francuskog parlamenta da prihvati ovaj koncept. Bez ulaženja u postupni razvoj sadašnje bezbednosno-odbrambene politike EU kroz niz odluka i ugovora tokom 1990-tih godina koji su definisali njene osnovne postulate (od Ugovora iz Mastrihta iz 1992., preko Ugovora iz Amsterdama 1999. do ugovora iz Nice 2001., detaljnije na http://europa.eu/scadplus/glossary/european_security_defence_policy_en.htm ), za nas je danas relevantan poslednji akt koji definiše današnju ZBOP – Lisabonski ugovor.

Kako sarađuju zemlje EU po Lisabonskom sporazumu?

Lisabonski sporazum predviđa saradnju država članica unutar EU zone i van EU prostora kada je reč o vojno-bezbednosnim poslovima.

Unutar EU, Lisabonskim sporazumom su predviđeni:

• Postepena izgradnja zajedničke politike odbrane, koja može dovesti do stvaranja evropske zajedničke odbrane u budućnosti. Odluku o učešću u budućoj zajedničkoj odbrani doneće svaka država ponaosob, shodno svom državnom uređenju, nakon jednoglasne odluke u Briselu o formiranju evropske odbrane,
• Međusobna pomoć članica EU u slučaju agresije, terorističkih napada ili elementarnih nepogoda
• Jačanje vojnih i bezbednosnih kapaciteta članica, u čemu će im pomagati Evropska agencija za odbranu,
• Mogućnost pristupanja posebnoj novoosnovanoj strukturi saradnje tzv. Permanent Structure Cooperation, za zemlje koje imaju razvijenije kapacitete i spremnost na ispunjenje složenijih misija EU.

Van EU po Lisabonskom sporazumu, države EU mogu:

• Slati svoje civilno osoblje ili trupe u misije EU. Do sada je bilo oko 20-tak što civilnih, što vojnih misija EU u različitim krajevima sveta (jedna od njih je EULEKS, civilna misija na Kosovu, a u regionu postoji još i vojna misija EU – EUFOR „Altea“ u BiH). Pogledajte mapu misija EU po svetu http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/aprilEN2010.pdf
• Učestvovati u tzv. borbenim grupa (EU Battle Groups). Iako postoje, borbrene grupe EU do sada nisu nisu bile angažovane. (pogledajte detaljnije link http://en.wikipedia.org/wiki/European_Union_battle_groups)

Ko odlučuje u Briselu?

Države članice su te koje igraju ključnu ulogu u donošenju odluka u ovoj politici. Glavno telo za donošenje svih odluka ZBOP je Savet EU, koga čine države članice. One donose odluke jednoglasno, slično kao u NATO, jer je sfera bezbednosti i odbrane osetljiva za svaku državu bez obzira na format u kome se odlučuje. Teorijski, ako je jedna država protiv odluke EU, odluka neće biti doneta. U praksi, obično će se tražiti modaliteti za postizanje konsenzusa, jednoglasja EU, najčešće tako što će se od države koja je protiv tražiti „konstruktivno uzdržavanje“, tj. da ne blokira odluku u Briselu uz davanje izjave da se njeno stanovište razlikuje od ostalih i pravo da sama odluči o izvršenju takve odluke (npr. da li će učestvovati u nekoj misiji ili ne).

Pre donošenja odluke na sastanku Saveta EU na nivou ministara, u Briselu se odluka razmatra kroz niz radnih tela (a i nova će biti uspostavljena po Lisabonskom sporazumu) koja pomažu sprovođenje ZBOP, a koja čine nacionalni predstavnici i briselska administracija. Tako, već niz godina rade tela zadužena za ovu politiku (PSC, EUMC, EUMS, CIVCOM, detaljnije na linku http://www.consilium.europa.eu/showPage.aspx?id=279&lang=EN), a po Lisabonskom sporazumu je planirano i stvaranje novih struktura, poput Permanent Cooperation Structure. Na čelu svih briselskih institucija koje tretiraju spoljno-bezbednosna pitanja EU je visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednosne poslove baronesa Ketrin Ešton, koja je zadužena i za bezbednosno-odbrambenu saradnju.

Ko primenjuje odluke?

Kao i kod NATO, primarni oslonac kada je reč o primeni odluka ove politike leži na nacionalnim kapacitetima, tj. političkim i vojno-bezbednosnim struktruma svake od država članica. EU nema svoju vojsku, nema svoje vojne objekte, nema svoje naoružanje, već se oslanja na države članice. Posle donošenja nacionalne političke odluke koja se prenosi Briselu i usvajanja zajedničke odluke EU, svaka država odlučuje kako i u kom obimu će pristupiti izvršenju dogovora iz Brisela (pojednostavljeno, npr. država odluči da podrži uspostavljanje neke misije što je inicirano u Briselu – to saopšti na sastancima radnih tela EU u Briselu – Savet EU u Briselu jednoglasno odluči o misiji – država odlučuje sa koliko osoblja, kojim tipom osoblja, u kom periodu i sl. će učestovovati u misiji).

Perspektiva iz države članice

Koliko je složena tema vojne saradnje unutar EU, najbolje se vidi po raznovrsnim nacionalnim stanovištima članica EU kada je reč o evropskoj vojnoj saradnji. Treba uočiti da u ZBOP učestvuju i članice EU koje su neutralne, ali i one koje su članice NATO. Ova dvojnost je nalagala kompromisnu formulu u Lisabonskom sporazumu kada je reč o bezbednosno-obrambenoj saradnji unutar EU. Tako je u Lisabonski sporazum uneta rečenica koja kaže da EU priznaje specifičnosti bezbednosno-odbrambene politike pojedinih zemalja (misli se na neutralne države), kao što poštuje primat obaveza koje članice NATO imaju na planu odbrane prema paktu. Obe grupe zemalja su bile zadovoljne priznavanjem njihovih vojno-političkih specifičnosti.

Osim podele da dve grupe zemalja shodno odnosu prema vojnim paktovima, postoje i izuzeci po državama kada je reč o učešću u ZBOP. Tako, Danska je tražila da bude izuzeta iz vojne saradnje unutar EU i danas ne učestvuje u vojnim misijama, ne finansira ih i sl. (pogledajte izuzeća Danske kada je reč o evropskim integracijama, uključujući i izuzimanje iz evropske odbrambene politike http://www.um.dk/en/menu/EU/TheDanishOptouts/). Irska je tražila i dobila dodatne garancije da njena neutralnost kroz ZBOP neće biti ugrožena, tj. da zadržava pravo da sama odlučuje o obimu i vrsti angažmana unutar ove politike shodno svom ustavnom uređenju (detaljnije o irskim garancijama možete pogledati u Odeljku o neutralnosti).

Iz ovoga je jasno da je unutar ZBOP bilo potrebno postići mnogo kompromisa kako bi ona zaživela kao posebna politika EU. Postojanje ZBOP je pokazalo da je bilo moguće doći do zajednički prihvatljivog rešenja, uprkos šarolikosti zemalja EU i njihovim nacionalnim rezervama po temi evropske bezbednosti i odbrane. Kada je reč o odnosu Brisel – država članica EU, važno je istaći da je kod ove politike uloga države neprikosnovena u odnosu na evropske strukture i da stoga svaka država, uz poštovanje njenih karateristika, odlučuje o obimu i vrsti bezbednosno-vojnog angažmana unutar EU, kada odluka bude doneta u Briselu.

Odnos prema NATO

Kao što je rečeno, u EU postoje članice NATO i države koje to nisu (neutralne države) i evropska bezbednosno-odbrambena politika je morala da pomiri ova dva „tabora“, što je urađeno u Lisabonskom sporazumu. EU i NATO imaju redovan politički dijalog u Briselu po političko-bezbednosnim pitanjima, a na terenu sarađuju preko tzv. mehanizma „Berlin plus“, serije ugovora kojima NATO dozvoljava Evropskoj uniji da koristi njegove kapacitete u misijama (pogledajte detaljnije o Berlin plus sporazumima http://en.wikipedia.org/wiki/Berlin_plus_agreement).

Pohvale i kritike

Briselske strukture će uvek hvaliti do sada postignuto u zajedničkoj bezbednosno-odbrambenoj evopskoj politici, obzirom da je ona atipična za jednu primarno ekonomsku integraciju poput EU i zagovaraće dodatno povezivanje država u ovoj oblasti preko Brisela. Neutralne zemlje će govoriti da je ovo posebno značajan okvir saradnje za njih, jer ostvaruju vojnu saradnju sa drugim državama ostajući van vojnog bloka kakav je NATO. Kritičari su dvojni: oni koji bi želeli veću samostalnost EU u odlučivanju o bezbednosti Evrope će reći da se ova politika sporo i nedovoljno razvija, a pobornici NATO da je NATO bio i ostao jedini efikasni garant zaštite Evrope. Levičarski krugovi i pacifisti će isticati da ova politika uvodi militarizaciju Evrope „na mala vrata“.

TABELA POREĐENjA VOJNE POLITIKE EU I NATO

(važi za države članice)

NATO	EU
Savez S. Amerike i dela Evrope	Unija evropskih država
Relikt Hladnog rata	Reformisana na novim temeljima
Primarno vojni savez	Primarno ekonomska integracija
Nijedna neutralna država nije član	Neutralne države su članice
Oružani intervencionizam	Nema oružanog intervencionizma
Liderstvo SAD	Liderstvo evropskih nacija
Pritisak za učešće u vojnim misijama	Prihvatljivo neučešće u vojnim misijama
Učešće u konfliktu	Pred- ili post- konfliktni angažman
Žrtve u borbenim dejstvima	Nema borbene misije
Upotreba sile	Primat „meke moći“ (pomoć, obuka itd.)
Isključivo vojne misije	Civilne i vojne misije
Vojna operacija u Avganistanu	Policijska misija u Avganistanu
Unifikacija po američkim standardima	Modernizacija po evropskim standardima
Oružje od američkih proizvođača	Oružje evropskih proizvođača
Pritisak velikih na male države	Poštovanje rezervi malih država
Obaveza odbrane po čl. 5 Sporazuma	Nema obaveze zajedničke odbrane
Iste obaveze članica	Izuzeci za Dansku i Irsku
Obazrivost prema Rusiji	Bliža saradnja sa Rusijom

***

G  Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (OUKB)

Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (OUKB) je savez koji čine Rusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan, Uzbekistan i Belorusija.

Jedan od glavnih ciljeva ove Organizacije je osiguranje bezbednosti u regionu Istočne Evrope i Centralne Azije.

Generalni sekretar OUKB je Nikolaj Bordjuža, koji je u junu 2010. godine pozvao na obnovu pregovora o statusu Kosova i Metohije.

Parlamentarna skupština OUKB je istovremeno otpočela dijalog sa Skupštinom Republike Srbije o institucionalizovanju saradnje.

D  Ruski predlog sporazuma o Evropskoj bezbednosti

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev predložio je krajem 2009. godine Sporazum o evropskoj bezbednosti, za koji je Rusija izrazila očekivanje da će ga usvojiti zemlje i organizacije u evro-atlantskoj zoni sa ciljem „oslobođanja nasleđa Hladnog rata“.

„Cilj sporazuma je da u domenu političko-vojne bezbednosti, stvori jedinstven i nedeljiv prostor u evro-atlantskoj zoni kako bi se konačno oslobodili nasleđa Hladnog rata“.

Kopija tog nacrta „poslata je zainteresovanim zemljama i šefovima međunarodnih organizacija u evro-atlantskoj zoni“ među kojima su Evropska unija, NATO i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju“.

Glavna ideja koju u svom nacrtu izlaže Medvedev je da svaka zemlja potpisinica tog sporazuma ne može da osigura nacionalnu bezbednost a da ne vodi računa o interesima ostalih zemalja potpisnica tog sporazuma.

„Sve mere koje jedna zemlja potpisnica preduzme u oblasti bezbednosti…moraju da vode računa o interesima u bezbednosnom smislu, ostalih zemalja potpisnica“, piše u članu 1. nacrta sporazuma.

U nacrtu teksta sporazuma se takođe zabranjuju „vojne akcije među zemljama potpisnicama sporazuma“, kao i „podrška svake aktivnosti koja bi mogla da na značajan način ugrozi bilo koju drugu potpisnicu sporazuma“.

Za sada pozitivne reakcije na ideju Medvedeva su iskazale Nemačka, Francuska, Italija i Španija, dok su ostale zemlje iskazale spremnost da o ovoj temi razgovaraju, pre svega u okviru OEBS. Najtvrđi stav imaju SAD i Velika Britanija koje ne žele da ugroze postojeći koncept kolektivne bezbednosti NATO, te ovu ideju odbacuju kao suvišnu.