***

Neophodno je već sada početi kampanju za referendum zbog specifičnosti samog procesa integracije u NATO, dugotrajnog procesa koji dozvoljava „uvlačenje“, odnosno „puzajuće priključenje“ zasnovano samo na odlukama Vlade, bez neophodnosti konsultacija i odobrenja Skupštine i građana. Takođe, aktuelna vlast u Srbiji je, prema zvaničnim dokumentima NATO-a i izjavama generalnog sekretara te organizacije, izražila želju da upravo tako – dakle korak po korak – ide ka članstvu u Alijansi, uprkos tome što javnost u Srbiji uspavljuje pričom da „nije vreme“ za tu temu.

Da bi se razumela neophodnost što skorijeg referenduma, potrebno je razumeti proces faznog priključenja.

1) Kao članica Partnerstva za mir, država može da napravi korak ka daljoj integraciji usvajanjem IPAP (Individual Parternship Action Plan – Individualni akcioni plan Partnerstva), koji joj omogućava strukturisaniju i intenzivniju saradnju sa NATO, a ne obavezuje ni jednu stranu na članstvo.

2) Ukoliko se donese odluka da se jasnije ide ka članstvu, država pismom donetom SAMO NA OSNOVU ODLUKE VLADE, iskazuje svoju ambiciju za članstvom i, u saradnji sa NATO, izrađuje MAP (Membership Action Plan – Akcioni plan za članstvo). Primer je Ukrajina koja je, u vreme bivše vlasti, bez podrške javnosti podnela zahtev za članstvo, odnosno MAP. Crna Gora je dobila MAP krajem 2009. godine, a MAP za Bosnu i Hercegovinu je uslovno odobren daljim procesom centralizacije. Tokom ovog procesa država se već opredelila za članstvo, a NATO ga nije obećao. Dok traje proces MAP-a, države vrše javnu kampanju za članstvo, dakle vlada troši novac svojih poreskih obveznika da bi propagirala ulazak u NATO emisijama, debatama, skupovima, plasiranjem pro-NATO stavova putem medija. Smatra se da odgovorna Vlada ne podnosi zahtev za MAP ako nema približnu većinu koja se izjašnjava za članstvo (makar oko 40 odsto, što se dalje kroz kampanju poveća na preko 50 odsto).

3) Ukoliko postoji konsenzus članica NATO, i ako bude pozitivno ocenjen
proces reformi kroz MAP, država se poziva u članstvo. Kada je proces priključenja faktički sproveden, poziva se Skupština ili eventualno narod na referendumu da se izjasne. Međutim, u tom trenutku proces se smatra ireverzibilnim zato što se država (Vlada) već izjasnila za članstvo, ispunila određene uslove i sprovela reforme u skladu sa NATO standardima. Dakle, u tom trenutku, nema povratka nazad.

Zašto je ovo pitanje toliko bitno:

1) ZATO ŠTO JE TO PRESUDNO PITANjE ZA BEZBEDNOST SRBIJE: Reč je o presudnom pitanju, o pitanju bezbednosti svih naših građana, ništa manje značajnom za budućnost Srbije od Ustava, o kome su građani takođe imali priliku da se direktno izjasne. U onoj meri u kojoj Srbija pretenduje da bude savremena demokratska država, nijednu važnu odluku ne može doneti, a da se narod ne pita o tome. To je čak minimum demokratije, donja granica temeljnih principa demokratije.

2) ZATO ŠTO SE TIME POSTAVLjA BRANA „ZAOBILAZNOM“ UGOVORU SA NATO: Aktuelna vlast teži nekim perfidnim zaobilaznim putem preko «međunarodnih ugovora sa NATO-om» da nas dovede do vrata Alijanse. S obzirom na to da postoji realna opasnost da se zemlja veže za NATO bez uvida javnosti, potpisivanjem pojedinačnih sporazuma i stavljanjem naroda pred svršen čin, neopohodan je što pre odgovor javnosti na referendumu kako bi se izbeglo da se volja postojeće vlasti nametne kao volja države i naroda. Neskriveno opredeljenje sadašnje vlasti za NATO daje dovoljno osnova da se pretpostavi kako bi ona u nekom trenutku mogla potpisati čvršći i opštiji sporazum sa tom vojnom alijansom, koji bi zatim mogao da se tumači kao da ima status međunarodnog ugovora. S obzirom da naš Ustav ne pruža mogućnost da se građani na referendumu izjašnjavaju o međunarodnim ugovorima, Srbija bi, ne po svojoj demokratskoj volji nego po želji sadašnje vlasti, mogla da se nađe u NATO-u. Tako bi i vuk bio sit i ovce na broju. Zbog te opasnosti potrebno je što pre raspisati referendum da bi se sprečila logika «svršenog čina».

3) ZATO ŠTO SE ODBACUJU TAJNI PREGOVORI DALEKO OD NAŠIH OČIJU: NATO u svojim zvaničnim dokumentima ističe da poštuje “iskazanu volju” vlasti u Beogradu da dalje napreduju ka članstvu. To svedoči da sadašnja vlast u Srbiji izvan očiju javnosti vodi pregovore o uključenju u NATO. Kako bi inače mogla da se daje podrška nečemu za šta niko nije iskazao volju! Pored toga, ona potvrđuje da sadašnja vlast ne stoji ni iza rezolucije Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti Srbije, za koju se i sama izjasnila. To najbolje pokazuju izjave najviših zvaničnika aktuelne vlasti, posebno ministra odbrane, da je Srbiji mesto u NATO-u. Formalno gledano takvo opredeljenje dela Vlade Srbije u suprotnosti je sa Rezolucijom Narodne skupštine od decembra 2007. godine u kojoj se izričito nalaže vojna neutralnost Srbije prema svim postojećim vojnim savezima, a praktično prema NATO savezu.

4) DA NE BI BILO PREKASNO: Navodno, tema (još) nije na dnevnom redu, iako je sam generalni sekretar NATO u maju 2010. godine pozvao građane Srbije da izaberu „evroatlantsku budućnost“, te je izjavio da će „učiniti maksimum“ da bi Srbija ušla u Alijansu pristupom „korak po korak“ kako zahteva srpska strana. Taktika vlasti nalaže da se ova tema stavi na dnevni red javnosti onda kada bude kasno za bilo kakvo delotvorno reagovanje opozicionih političkih činilaca, Skupštine i javnog mnjenja Srbije. Takav referendum u datim okolnostima postao je jedino sredstvo da se spreči nelegalno i arkansko delovanje vrhova vlasti u Srbiji, dakle predsednika Republike i dela Vlade koji nastoje da monopolišu ovo važno pitanje spoljne i odbrambene politike Srbije. Problem je što nas Vlada koja se često  ponaša kao da je obaveznija prema NATO-u i zapadnim zemaljama nego prema sopstvenom narodu može „utapati” u tu organizaciju kao onu žabu kojoj polako greju vodu, a da ona to i ne registruje dok se ne pretvori u žablju čorbu.

5) DA BISMO ODBRANILI SKUPŠTINSKU REZOLUCIJU O VOJNOJ NEUTRALNOSTI: Za ozbiljnu i stvarno demokratsku vlast bilo bi nezamislivo da najviši zvaničnici, uključujući i ministre, omalovažavaju akte skupštine. Proizlazi da oni imaju manje odgovornost prema sopstvenoj skupštini i volji naroda nego prema zvaničnicima NATO-a. Po postupcima sadašnje Vlade vidi se da je ona rezoluciju o vojnoj neutralnosti prihvatila pod unutrašnjim političkim pritiskom, i to samo privremeno i neiskreno. Sada, kada nema tog direktnog pritiska od koalicionih partnera, spremnost da se priključi NATO-u Vlada pokazuje otvoreno i sasvim zaobilazeći demokratske načine odlučivanja o našem članstvu u NATO.

6) DA BISMO KONTRIRALI AGRESIVNOM LOBIRANjU ZA NATO: Pojedine NVO i analitičari polako krčkaju ideju o neophodnosti članstva i kreiraju „lepši“ imidž NATO. Ovakvom strategijom se utiče na javnost i bez objavljivnja kampanje za članstvo i menja se narodna svest.